Prethodna školska godina bila je jedna od najtežih u istoriji našeg obrazovnog sistema, a svakako najteža u ovom veku. Događaji koji su je obeležili nisu nešto što možemo niti smemo lako da zaboravimo. I ponovo se, po ko zna koji put, svi vraćamo na to pitanje komunikacije i saradnje između roditelja i škole. Jesmo li naučili lekciju? Da li smo razumeli koliko nas nedostatak komunikacije može koštati?
I u drugim, ni približno toliko tragičnim okolnostima, taj odnos škole i roditelja igra ključnu ulogu u izgradnji jednog zdravog društva. On se, u poslednjih nekoliko decenija, mnogo promenio. Umesto da igraju u istom timu, roditelji i nastavnici sve češće kao da su na suprotnim stranama.
Zbog čega je to tako, kakve posledice trpimo i može li se nešto promeniti? Na ova pitanja za naš portal odgovara dr Nevena Buđevac, profesorka na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača u Beogradu.
Da je timski rad nastavnika i roditelja ključna stvar u podizanju dece koja će stvoriti neko bolje društvo, jasno je svima. Ali, nekako se čini da je taj odnos lošiji nego ikad. Zbog čega je to tako?
Saradnja roditelja i nastavnika je apsolutno jedna od ključnih stvari za postizanje vaspitno-obrazovnih ciljeva i u školi i kod kuće. Ipak, partnerstvo porodice i škole najčešće nije onakvo kakvo nam je potrebno. Rekla bih da je više faktora koji su do toga doveli. Škola se, nažalost, više ne opaža kao nekada. I roditelji i deca je više vide kao neko „nužno zlo“ koje treba da se „preživi“, nego kao mesto koje je ključno za njihov razvoj i dobrobit. Uči se za ocenu, a ne za znanje i usled toga se pribegeva različitim strategijama. Umesto da nastoje da decu podrže u učenju, roditelji ih neretko podržavaju u tome da se snađu kako bi dobili odgovarajuće ocene i onda sa svojom decom sklapaju „pakt protiv škole“ – pravdaju im časove onda kada deci ne odgovara da odu u školu jer recimo nisu nešto naučila ili ih podržavaju u drugim vrstama nepoštenog ponašanja (rade im domaće zadatke, pišu sastave…). U takvoj atmosferi nema saradnje između porodice i škole kakva nam je potrebna. Ovo ima veze i sa trendom prezaštićivanja dece koji već neko vreme preovlađuje u vaspitavanju. U takvoj atmosferi, nastavnici su neretko opaženi kao mučitelji dece, a ne osobe koje žele nečemu da ih nauče i pomognu im u sazrevanju i preuzimanju odgovornosti, što je još jedna prepreka izgrađivanju partnerstva između nastavnika i roditelja.
Mogu li se stvari promeniti i šta je potrebno da bi se to dogodilo?
Stvari se mogu promeniti ali nam je za to potrebna korenita promena obrazovnog sistema i s tim u vezi (ili možda i pre reforme) promena mesta koje obrazovanje zauzima u našem društvu. Mi kao društvo najpre moramo da se dogovorimo da je nama obrazovanje važno, da nam je to prioritet, a onda i da učinimo sve što možemo da ono zaista zauzme to mesto, a ne da se o tome samo govori deklarativno u političkim govorima. Ako to uspemo, onda je dobra saradnja porodice i škole nešto što će iz toga slediti, baš kao što i loša saradnja sledi direktno iz načina na koji se obrazovanje sada tretira u društvu.
Generacijski jaz postojao je oduvek. Oduvek su stariji vrteli glavom misleći kako su mladi na lošem putu i kako će sve propasti jer svet nije onakav isti kao kad su oni odrastali. Ni današnje vreme nije izuzetak, pa su deca stalno na meti kritike – u školi, na ulici, kod kuće. Da li je to baš tako i možemo li decu okriviti za to kako odrastaju?
Deca odrastaju u okruženju koje smo im mi kao odrasli stvorili. Mi ih vaspitavamo, mi ih učimo šta je dobro a šta loše, mi smo stvorili društvo u kom se obrazovanje ne ceni. Ne oni. Oni se snalaze kako umeju u okruženju koje je puno nasilja i gde obrazovanje suštinski nije na listi prioriteta, baš kao ni druge vrednosti koje bi škola trebalo da propagira. Oni te vrednosti ne vide kad izađu sa časa, zato i ne vide obrazovanje kao relevantno i značajno za njih lično. Kakve šanse ima jedan nastavnik da ih nečemu nauči kada oni na svakom koraku dobijaju poruku da to nije relevantno, da se znanje ne ceni, da je mnogo isplativije „snaći se“, da se u životu mnogo bolje prolazi ako si agresivan, bahat i nepošten?
Umesto da nastoje da decu podrže u učenju, roditelji ih neretko podržavaju u tome da se snađu kako bi dobili odgovarajuće ocene i onda sa svojom decom sklapaju „pakt protiv škole“ – pravdaju im časove onda kada deci ne odgovara da odu u školu jer recimo nisu nešto naučila ili ih podržavaju u drugim vrstama nepoštenog ponašanja (rade im domaće zadatke, pišu sastave…). U takvoj atmosferi nema saradnje između porodice i škole kakva nam je potrebna.
Koliko na odnos učenika i roditelja prema nastavnicima utiče njihov položaj u društvu i odnos države prema obrazovanju, a koliko zapravo nastavnik sam, svojim znanjem, kvalitetima, autoritetom?
Na ovo pitanje sam donekle odgovorila u prethodnim, a mogu da dodam još i ovo: Mi i dalje, čak i ovako srozanom obrazovanju imamo izuzetne nastavnike koji sjajno rade svoj posao – na svim nivoima obrazovanja ih ima. Ipak, sve ih je manje i oni sve više postaju neka izolovana ostrvca koja plutaju u moru otaljavanja, preživljavanja i snalaženja od strane svih – učenika, nastavnika i roditelja. Takvi, izuzetni nastavnici i te kako mogu da stvore atmosferu u kojoj će ih deca ceniti i raditi, ali suštinski to nije dovoljno da nas pomeri u dobrom pravcu jer je reč o izuzecima. Takođe, i oni se umaraju, posustaju i sve više pitaju koliko to što rade ima smisla u okruženju u kom nam se desio „Ribnikar“, a mi se čak ni nakon toga nismo trgli.
Administracija u školama uzima najveći deo vremena onima kojima bi vaspitno-obrazovni rad trebalo da bude primaran. Od formativnog i sumativnog ocenjivanja, vođenja duple dokumentacije (elektronske i pisane), preko pisanja raznih izveštaja do formiranja timova o čijem radu se, opet, pišu izveštaji. Nastavnici uporno traže da im se vrati vreme za rad s decom, ali kao da nema ko da ih čuje. Zbog čega je to tako?
Nastavnike, nažalost, već jako dugo niko ništa ne pita. Oni su na svaki način neuvaženi i poniženi, a ovo je jedan od tih načina. Kada bi donosioci odluka slušali one koji rade u školi, ja sam uverena da bi obrazovni sistem bio mnogo kvalitetniji. Zašto ih nikada ne uvažavaju kao ravnopravne sagovornike, to je pitanje za one koji u ovoj državi donose odluke. Ono što ja vidim to je da nastavnici stalno traže da ih čuju, a da sa druge strane nema odgovarajuće reakcije.
Ima li škola načina da reši problem nasilja, ako se nešto u društvu suštinski ne promeni? I šta je to što treba da se menja?
Škola ne može sama da reši problem nasilja, jer na kraju krajeva škola nije ni odgovorna (ili bar u najvećoj meri nije odgovorna) za količinu nasilja koja se događa u školi. Škola je deo šire celine – društvene, i nasilje koje je na društvenom planu sveprisutno se preliva i na školu i u njoj se manifestuje ono što se dešava svuda. Kao što sam već rekla, škola nije i ne može biti izolovana, na nju utiče sve (i pozitivno i negativno) što se dešava u društvu. U slučaju našeg društva, nažalost, ima dramatično više onog negativnog. Zato nam škola i izgleda ovako kako izgleda i zato se nismo ni za milimetar pomerili nakon 3. maja ove godine.
A šta je to što treba da se menja u društvu? Rekla bih mnogo toga, ali na prvom mestu ono što sam gore negde već navela – mi kao društvo treba da odlučimo šta su vrednosti za koje se zalažemo i gde je u tom sistemu obrazovanje. A onda i da učinimo sve što možemo da to i sprovedemo.