Претходна школска година била је једна од најтежих у историји нашег образовног система, а свакако најтежа у овом веку. Догађаји који су је обележили нису нешто што можемо нити смемо лако да заборавимо. И поново се, по ко зна који пут, сви враћамо на то питање комуникације и сарадње између родитеља и школе. Јесмо ли научили лекцију? Да ли смо разумели колико нас недостатак комуникације може коштати?
И у другим, ни приближно толико трагичним околностима, тај однос школе и родитеља игра кључну улогу у изградњи једног здравог друштва. Он се, у последњих неколико деценија, много променио. Уместо да играју у истом тиму, родитељи и наставници све чешће као да су на супротним странама.
Због чега је то тако, какве последице трпимо и може ли се нешто променити? На ова питања за наш портал одговара др Невена Буђевац, професорка на Факултету за образовање учитеља и васпитача у Београду.
Да је тимски рад наставника и родитеља кључна ствар у подизању деце која ће створити неко боље друштво, јасно је свима. Али, некако се чини да је тај однос лошији него икад. Због чега је то тако?
Сарадња родитеља и наставника је апсолутно једна од кључних ствари за постизање васпитно-образовних циљева и у школи и код куће. Ипак, партнерство породице и школе најчешће није онакво какво нам је потребно. Рекла бих да је више фактора који су до тога довели. Школа се, нажалост, више не опажа као некада. И родитељи и деца је више виде као неко „нужно зло“ које треба да се „преживи“, него као место које је кључно за њихов развој и добробит. Учи се за оцену, а не за знање и услед тога се прибегева различитим стратегијама. Уместо да настоје да децу подрже у учењу, родитељи их неретко подржавају у томе да се снађу како би добили одговарајуће оцене и онда са својом децом склапају „пакт против школе“ – правдају им часове онда када деци не одговара да оду у школу јер рецимо нису нешто научила или их подржавају у другим врстама непоштеног понашања (раде им домаће задатке, пишу саставе…). У таквој атмосфери нема сарадње између породице и школе каква нам је потребна. Ово има везе и са трендом презаштићивања деце који већ неко време преовлађује у васпитавању. У таквој атмосфери, наставници су неретко опажени као мучитељи деце, а не особе које желе нечему да их науче и помогну им у сазревању и преузимању одговорности, што је још једна препрека изграђивању партнерства између наставника и родитеља.
Могу ли се ствари променити и шта је потребно да би се то догодило?
Ствари се могу променити али нам је за то потребна коренита промена образовног система и с тим у вези (или можда и пре реформе) промена места које образовање заузима у нашем друштву. Ми као друштво најпре морамо да се договоримо да је нама образовање важно, да нам је то приоритет, а онда и да учинимо све што можемо да оно заиста заузме то место, а не да се о томе само говори декларативно у политичким говорима. Ако то успемо, онда је добра сарадња породице и школе нешто што ће из тога следити, баш као што и лоша сарадња следи директно из начина на који се образовање сада третира у друштву.
Генерацијски јаз постојао је одувек. Одувек су старији вртели главом мислећи како су млади на лошем путу и како ће све пропасти јер свет није онакав исти као кад су они одрастали. Ни данашње време није изузетак, па су деца стално на мети критике – у школи, на улици, код куће. Да ли је то баш тако и можемо ли децу окривити за то како одрастају?
Деца одрастају у окружењу које смо им ми као одрасли створили. Ми их васпитавамо, ми их учимо шта је добро а шта лоше, ми смо створили друштво у ком се образовање не цени. Не они. Они се сналазе како умеју у окружењу које је пуно насиља и где образовање суштински није на листи приоритета, баш као ни друге вредности које би школа требало да пропагира. Они те вредности не виде кад изађу са часа, зато и не виде образовање као релевантно и значајно за њих лично. Какве шансе има један наставник да их нечему научи када они на сваком кораку добијају поруку да то није релевантно, да се знање не цени, да је много исплативије „снаћи се“, да се у животу много боље пролази ако си агресиван, бахат и непоштен?
Уместо да настоје да децу подрже у учењу, родитељи их неретко подржавају у томе да се снађу како би добили одговарајуће оцене и онда са својом децом склапају „пакт против школе“ – правдају им часове онда када деци не одговара да оду у школу јер рецимо нису нешто научила или их подржавају у другим врстама непоштеног понашања (раде им домаће задатке, пишу саставе…). У таквој атмосфери нема сарадње између породице и школе каква нам је потребна.
Колико на однос ученика и родитеља према наставницима утиче њихов положај у друштву и однос државе према образовању, а колико заправо наставник сам, својим знањем, квалитетима, ауторитетом?
На ово питање сам донекле одговорила у претходним, а могу да додам још и ово: Ми и даље, чак и овако срозаном образовању имамо изузетне наставнике који сјајно раде свој посао – на свим нивоима образовања их има. Ипак, све их је мање и они све више постају нека изолована острвца која плутају у мору отаљавања, преживљавања и сналажења од стране свих – ученика, наставника и родитеља. Такви, изузетни наставници и те како могу да створе атмосферу у којој ће их деца ценити и радити, али суштински то није довољно да нас помери у добром правцу јер је реч о изузецима. Такође, и они се умарају, посустају и све више питају колико то што раде има смисла у окружењу у ком нам се десио „Рибникар“, а ми се чак ни након тога нисмо тргли.
Администрација у школама узима највећи део времена онима којима би васпитно-образовни рад требало да буде примаран. Од формативног и сумативног оцењивања, вођења дупле документације (електронске и писане), преко писања разних извештаја до формирања тимова о чијем раду се, опет, пишу извештаји. Наставници упорно траже да им се врати време за рад с децом, али као да нема ко да их чује. Због чега је то тако?
Наставнике, нажалост, већ јако дуго нико ништа не пита. Они су на сваки начин неуважени и понижени, а ово је један од тих начина. Када би доносиоци одлука слушали оне који раде у школи, ја сам уверена да би образовни систем био много квалитетнији. Зашто их никада не уважавају као равноправне саговорнике, то је питање за оне који у овој држави доносе одлуке. Оно што ја видим то је да наставници стално траже да их чују, а да са друге стране нема одговарајуће реакције.
Има ли школа начина да реши проблем насиља, ако се нешто у друштву суштински не промени? И шта је то што треба да се мења?
Школа не може сама да реши проблем насиља, јер на крају крајева школа није ни одговорна (или бар у највећој мери није одговорна) за количину насиља која се догађа у школи. Школа је део шире целине – друштвене, и насиље које је на друштвеном плану свеприсутно се прелива и на школу и у њој се манифестује оно што се дешава свуда. Као што сам већ рекла, школа није и не може бити изолована, на њу утиче све (и позитивно и негативно) што се дешава у друштву. У случају нашег друштва, нажалост, има драматично више оног негативног. Зато нам школа и изгледа овако како изгледа и зато се нисмо ни за милиметар померили након 3. маја ове године.
А шта је то што треба да се мења у друштву? Рекла бих много тога, али на првом месту оно што сам горе негде већ навела – ми као друштво треба да одлучимо шта су вредности за које се залажемо и где је у том систему образовање. А онда и да учинимо све што можемо да то и спроведемо.