Uvek je pitanje roditelja – šta sad? Dobili su dete i šta sad treba da rade? Kako da mu razviju govor, da razviju maštu, da dete bude pametno?
To se radi od rođenja. Sećam se jedne konferencije na kojoj je neko pričao o tome kako ne treba dete do ne znam koje godine opterećivati nekim zadacima. Pa čekajte. Ne radi se tu o opterećivanju ili neopterećivanju deteta.
DETE MORA DA MISLI.
Dakle, dete se rodilo, mozak je uključen i čeka informacije. I od tih onformacija koje dobije, mozak se razvija.
Dete čim se rodi, mi odmah moramo da pričamo s njim. Ovo je mama, ovo je baka, sad te mama nosi, idemo u kupatilo… Mama treba od prvog dana priča s bebom kao da je ona sve razume. Tata takođe.
Zašto je to tako važno?
Kad je profesorka Suzan Grinfild sa Oksforda rešila da istraži da li postoji gen za muziku, otišla na Novi Zeland gde živi pleme Maora. Oni su jako muzikalan narod. I došla je do zaključka da taj gen – ne postoji. Pa otkud onda da jedna populacija bude tako muzikalna, gotovo 100%? Onda je videla jako lep običaj. Svaka trudna žena mora da dočeka bebu pesmom. A beba mora da zna tu pesmu. A kako će beba znati pesmu? Pa mama joj peva dok je trudna, čim oseti prve pokrete. Mora da iskomponuje jednu pesmu koju će uvek pevati. Kad se beba rodi, mama peva tu pesmu. Kad plače, mama peva tu pesmu. Kad ima temperaturu, mama peva tu pesmu. Ako nije tu mama, tu je tata, brat, sestra…
Prvim danom života moramo da pričamo s bebom. Tako se uči govor. Ne tako što dete stavimo pred TV. Kad to uradimo, dete prima te reči ili reči stranog jezika na kom je crtani. I razumeće ga, ali možda neće znati da priča. Znači prve interakcije moraju biti sa živim bićem, a ne da bude TV. Roditelji su ti koji u prvom periodu treba da pričaju sa detetom, a ne specijalni programi.
Svako dete ima specijalne neurone koji kao ogledalo preslikavaju, imitiraju šta mama i tata rade. Mama se smeje, beba se smeje. Mama ima neku mimiku, beba to isto napravi. Ako beba gleda u TV ne razvija ništa. To je dete koje bez mišićnih aktivnosti dolazi do 3. ili 4. godine i kao da ima autizam. A nema. Ali je usporeno negde u razvoju, nema interakciju. To znači da roditelji od prvog dana treba da preuzmu tu ulogu – da se priča, da se radi sa detetom, da se nosi na rukama, da se vrti po rukama, da se razvija. Svaki taj motorički pokret aktivira neku regiju mozga. I velika je greška staviti malo dete pred ekran i misliti da će ono naučiti govor. Neće. Možda će razumeti taj neki jezik, ali razvoj teče u interakciji, od prvog dana.
Takođe, ono što uvek govorim roditeljima – čvrsta hrana. Jesu krenuli donji zubići? Odmah se polako uvodi čvrsta hrana i postepeno povećava. A sa 18 meseci deca već moraju biti na čvrstoj hrani, kako bi razvijali mišiće usta i jezika i kako bi ceo govorni aparat bio razvijen.
Kad se ovi uslovi ispune, progovoriće na vreme, a ne kao danas što imamo situaciju da do 3. ili 4. godine deca ne govore. To je onda veliki problem i takvom detetu se može pomoći, ali je vrlo teško.
Dakle, poruka za roditelje: govoriti detetu od prvog dana, što manje ekrana i da se čvrsta hrana uvede po proceduri kako je predviđeno.
Dr Ranko Rajović, emisija „Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem“