На предавању проф. др Ранка Рајовића у Свечаној сали Музичке школе у Ваљеву, овај стручњак за дечји развој указао је на појаву новог когнитивног проблема код деце, не само у Србији, већ у целој Европи, који се зове хипер-пажња, а изазван је “пресељењем” деце у виртуелни свет, што потпуно ремети хормоне сазревања мозга. Он је указао на то да деца узраста петог и шестог разреда уче 15 минута и не могу више. Како је објаснио, током играња игрица и боравка у виртуелном свету, у којем се све дешава јако брзо, дечји мозак за врло кратко време прима на стотине импулса, а у реалном животу њима је све споро, не могу да читају и не могу да уче.
“Морамо да схватимо да нам деца нису спремна за дигитални свет. Сад се појављује вештачка интелигенција, тек ту нисмо спремни! Главна тема је како да вратимо децу у неке путеве физиолошког развоја. И када то урадимо остаје други проблем, а то је проблем учења напамет. Класична школа учења напамет је превазиђена. Често родитељи причају: ‘Ми смо учили напамет, шта нама фали?’, али ако само један податак погледамо, од десет најтраженијих занимања данас, девет није постојало пре 10 година. Значи, спремамо децу за занимања која више не постоје. И шта је онда функција школе, да се учи напамет или да се деца уче да мисле? То се зове функционално знање! Функционално знање Србије је испод нивоа европских земаља. Ми смо у великом проблему, не знам зашто о томе не причамо!? Сад кад смо слаби на том Писа тесту, често чујемо приче како он није толико важан. Чекајте, сад кад нисмо тако добри, сада он није важан!? Ту се најбоље држе Источна Азија, од европских земља Финска, Естонија, Словенија, а ми смо испод просека”, указао је др Ранко Рајовић, специјалиста интерне медицине, магистар неурофизиологије, доктор спортских наука, шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру.
Оснивач Менса Србије и дугогодишњи члан и председник Комитета међународне Менсе за даровиту децу је нагласио да је најважније да систем учења мора да личи на игру. Као пример испричао је једну “нелогичну причу”, кроз коју је деци у другом разреду испредавана лекција.
“Нелогичне приче” активирају најважније резервне регије мозга
“Нелогична прича почиње са: Једног зимског дана лењивац је кренуо у шетњу. И одмах иде смех. А, лењивац је главни јунак филма “Ледено доба”. У шетњу је повео свог љубимца. И сад деца очекују да је повео пса, а он повео јежа. И опет одмах иде смех. То је сад њима нелогично, буди се мозак. Отишли су у планину у шетњу и видели тарабу, дрвену ограду. Шта је то тараба? Прескочили тарабу, пали на хармонику, почели да свирају и отишли у Панчево на концерт. И ту опет смех. Ми њима објаснимо, то је Панчићева оморика, дрво које је преживело Ледено доба. То је зимзелено дрво које има иглице, зато је ту био јеж. Какав је био дан, па зимски. Шта су прескакали? Тарабу. Зашто тарабу? У речи тараба је сакривена реч Тара, планина Тара. На шта су пали? На хармонику, а фонетски је хармоника оморика. И где су отишли на крају? У Панчево. Зашто тамо? Па, Јосиф Панчић је пронашао оморику. И онда ученици питају: “Је л` може још једна лекција?” Може. И шта се десило, Они су почели унапред да читају лекције да би се играли. То је образовање, кад учење у ствари постане игра. Када градиво служи за игру. То су методе којима учење градива служи за игру. То су методе, имамо их преко 100 за различите предмете”, испричао је др Ранко Рајовић, иначе аутор преко 20 књига, приручника и игара за целовити развој детета.
НТЦ метод полако улази у српске школе
Говорећи на тему реформе образовања, др Рајовић је истакао да је реформа образовања требало да се деси још пре 10 година и да она иде споро.
“Ја бих волео да иде брже, али бар смо кренули. Учитељи виде да је то добро, али то треба онда да примене у пракси. Није то тек тако да науче, да дођу на семинар и то примене. Треба им после моја подршка и помоћ мог тима. У Словенији је исто тако било, старије колеге су биле против реформе, а сад сам добио и катедру на Педагошком факултету, прво у Љубљани, сад у Копру, и предајем будућим учитељима. Та врста отпора се мало јавља и у Србији, али већ имамо искуства из Европе, па ћемо показати колегама да морамо да користимо нове методе. Зашто? Ако је свака генерација уназад 15 година све слабија и слабија, питање за све нас је да ли ћемо наћи решење у књигама од пре 20 година. То је немогуће. Морају нова знања, мора да буде мултидисциплинарно, прво да видимо где је проблем, па онда да га заједно решавамо”, нагласио је аутор НТЦ програма.
Пилот пројекат Министарства образовања у оквиру којег ће се системски радити са просветним радницима.
“Ове године ишли смо са 50 учитеља, први разред да ради на овај начин. Следеће године настављамо са њима на исти начин и онда се кандидује нових 200 учитеља. За пар година када се то рашири, да покажемо и родитељима и деци да може да се учи кроз игру”, рекао је др Рајовић.
Извор: Ваљевска посла