Odavno su vrtići manje-više izgubili svoju osnovnu namenu, da odmene zaposlene roditelje u nezi i vaspitanju njihove dece.
Razlog je banalan – detetu curi nos, kašlje, temperatura 37-37.5, crveno oko i slično. Ekspresno se dete udaljava, odmah mora kod lekara i obavezno potvrda da je dete ozdravilo, pre povratka u kolektiv.
Osoblje vrtića je izloženo besmislenim pritiscima u očuvanja zdravlja dece, kako od roditelja tako i od pretpostavljenih. Posebno se opterećuju pedijatri koji moraju da pregledaju dete koje najčešće ne zaslužuje pregled, ordiniraju terapiju, a kasnije moraju da pregledaju isto dete i izdaju potvrdu da je zdravo. U oba ova slučaja, boraveći u ordinaciji, dete može da dobije nov virus, otići će u vrtić i posle nekoliko dana dobiće znake nove viroze. I tako u krug mesecima uz priličan očaj roditelja koji su ubeđeni da je neko drugo, slinavo dete krivo zbog zaražavanja njihovog. Pogotovo što teško preživljavaju obične bolesti deteta i što imaju veliki problem sa bolovanjem.
Odgovorni koji organizuju rad predškolskih ustanova očigledno da ne poznaju prirodu razvoja imuniteta dece u prve tri godine i prirodu širenja virusnih infekcija. U ogromnom broju slučajeva virus se u vrtićima prenosi od dece čija je infekcija u fazi inkubacije, dakle u fazi bez simptoma koja traje u proseku od tri do sedam dana. Kad počnu simptomi već je zaraženo skoro svako dete ali će samo neka razviti simptome. Zato su vrtići rezervoar mnogih virusnih infekcija i ne samo u nas nego globalno.
Ono što je najozbiljnije, vrtići nemaju protokole po kojima se prate higijenske norme prostorija, dezinfekcija ruku, ravnih površina, sanitetskog prostora i provetravanje. Pitanje je koliko se štedi na dezinficijensima? Boravak u dvorištima vrtića morao bi biti mnogo češći tokom cele godine. Nema zaražavanja napolju nego u zatvorenim, toplim i neprovetrenim prostorijama. Broj dece po grupama u jednoj prostoriji je izrazito veliki što značajno onemogućava sve mere prevencije.
Kako rešiti taj problem?
Možemo uzeti primere iz skandinavskih država, Nemačke, Slovenije a na osnovu iskustava naših roditelja.
Deca ostaju u vrtiću sa simptoma viroze i sa temperaturom do 38.5. Roditelji ih neće odvesti kod pedijatra osim ako se pogoršaju simptomi posle tri dana, a antibiotik sigurno neće dobiti osim ako je zaista neophodan. Nikakve potvrde im ne trebaju za vraćanje u kolektiv.
Zato naši roditelji misle da su pedijatri tamo neozbiljni i olako shvataju bolesno dete.
Da bi se u nas ublažila drama u vrtićima potrebna je drugačija organizacija rada vrtića što ne zavisi od nas. I ko zna kad će se desiti?
Zato, mnogo više obostrane tolerancije i osoblja vrtića i roditelja. Ne postoje medicinski tretmani, ni preventivni ni terapijski, koji bi mogli da spreče oboljevanja u vrtićima, osim onih higijenskih koji su nabrojani.
Izuzetak su deca koja posle viroza dobijaju bronhitise i česte upale srednjeg uha. Optimalno rešenje je ispisivanje iz vrtića za jedno vreme uz odgovarajuće lečenje.