Шта значи естетско понашање?
– Значи да отац не дође кући пијан, да не лупа по кући, да једе као човек, а не да једе халапљиво и да све упрља око себе. Наше естетске и етичке потребе уобличавају наше нагоне. Кад смо гладни, уздржимо се док се сто постави, док се оперу руке и сви седнемо да једемо. Ниједна нагонска потреба не сме да се задовољава како стигне, него како је ми нашом слободном вољом уобличимо. Слободна воља, естетски и етички принципи са којима смо се родили, моделују наш нагонски свет и наша понашања. Проблем свесности је, у ствари, проблем нашег живота. Француски филозоф Башелар каже: „Човек не живи из импулса и морања, него живи из слободе воље”. Једино човек живи из слободе воље. То је свесност и усмереност ка неком смислу у будућности, што нас вуче и што моделује наша понашања. Наше понашање разбија то што немамо развијену свесност и смисао шта желимо у себи да постигнемо. Време у коме живимо је усмерено да разбија свесност и смисао. Због тога је тешко време у коме живимо, све је нападнуто против смисла наше свесности, смисла породичног живота, смисла естетизовања нагонског. Губи се тај часни смисао оног што радимо, а без тога, часног и смисла, ми смо неуротични и уплашени.

Има ставова да дете не треба хвалити да се не би „размазило”. Да ли су детету ипак потребне похвале у грађењу самопоуздања?

– Када се неки човек моли Богу, онда жели и да је у милости Божјој. И дете жели да буде у милости Божјој. Оно жели да буде у милости тате и маме. Наш осмех, наша љубав, наша реч, од нултог дана извлаче из детета као биолошког ентитета његов људски и духовни супстрат. Без тог осмеха, без грљења и мажења – а то је за њега увек награда – без речи које ће пратити то дете, без оног „сад си био паметан, дете моје”, без тога нема изласка човека из његове биолошке љуштуре. Изаћи из биолошке љуштуре, одгађати своје нагонске потребе да бих могао да научим лекцију, да бих могао да будем бољи уметник, бољи научник, да бих могао да боље орем њиву да више роди, да бих остварио смисао свог живота – то је оно што нас чини људима.

Без гратификације, без награде и љубави тога нема. Успех нас чини бољим, љубав нас чини бољим, то нас тера да напредујемо. А критика је наш пад. Много је важније дете похвалити кад уради нешто добро, него изгрдити га кад је урадио неко зло. То зло ће да усахне, да увене, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше радовање. Треба да га похвалимо не кад је победио другог у нечему, већ кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.

Зашто се код деце јављају страхови и како се они превазилазе?
– То све зависи од понашања околине и родитеља. Ниједан страх код детета, ниједну грешку коју дете направи, не треба драматизовати. „Јао, шта си то урадио? Како си такву глупост помислио?” – то се никад не каже деци. Све што се догађа треба испричати, распричати, расправити, у неком дијалошком односу, без пребацивања, тако да се не драматизују ситуације. С децом треба разговарати као с одраслима, на теме које њих интересују. Страх ће имати дете кад види да и мама има страх. Кад се мама унезвери што је он пао са столице. А ако она каже: „Сад ће то проћи”, па га пољуби, он одмах престане да плаче. По нашој физиономији, дете препознаје потребу да буде уплашено.

 1    2    3