Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od deteta koje je „samo“ nemirno dete.
Danas se prilično veliki broj dece opisuje kao – “hiperaktivna”, pa se čini da je taj izraz postao veoma popularan. Ako je vaše dete nemirno dete, živahno, puno energije, stalno u pokretu, brbljivo, radoznalo… to još uvek ne znači da je hiperaktivno, odnosno da ima poremećaj. Možda je samo nemirno.
Kako se ponaša hiperaktivno dete?
„Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, a kada to dohvati ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom… Hiperaktivno dete je, u stvari, dete rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi – da dodirne, privuče; sve što čuje – ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost a neke zanemarivala.
Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumornom, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom… stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.
Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba “voditi” na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći – da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.
Svako dete, pa i hiperaktivno, želi da bude uspešno, shodno merilima sredine. Kada ono ovlada određenom serijom problema, zadaju se nove serije zadataka sa tek nešto težim zahtevima. Dete će „ući u pokušaj“ da ih razrešava – a time i savlada, nauči, uvek sa više optimizma. A to je važno za svaki uspeh u upoznavanju tajni života i ovladavanju sopstvenim ophođenjima prema drugima.
Dakle, hiperaktivno dete ima usporen razvoj pažnje i povećanu potrebu za kretanjem – s tim što ni jedno ni drugo ne odgovara uzrastu. Ima svoju dijagnozu, kao i metode prevencije i tretmana”.
Kako se ponaša „samo“ nemirno dete?
– „Nemirno dete je ono dete koje je uglavnom ‘zlatno’, ‘fino’… ali koje roditelji obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči ne i izraza ‘to se ne može’ kao realiteta u kome živimo. Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta, što znači razvoj i odrastanje. Kada dete zna nešto da radi, ono to i želi. Znači, neophodno je da ga stalno podstičemo da nam nešto donese, pomogne, namesti, da uradi ono što ume – a što mu daje značaj pred samim sobom i u ostvarivanju doživljaja grupne pripadnosti u porodičnom krugu. To je od značaja za razvoj njegove ličnosti.
Dete od dve godine bi da dodirne i pomakne stvari, dete od tri godine već voli da se igra njima, da ih ređa, slaže. Dete od četiri godine bi već da crta… i tako redom. Njegovu radoznalost treba da vodimo iz teme u temu i pomažemo da ostvaruje doživljaj sebe kao nekog koji već ume ‘to i to’. Uz to ga učimo da postoje ograničenja kojima se željene radnje obavljaju uspešnije, koje ponašanje čine lepšim, odnose sa drugima zrelijim.
Ukoliko dete ne zna za ograničenja, ono će da se ponaša ‘razgrađeno’, nepromišljeno… ono će da liči na kliničku sliku hiperaktivnog ponašanja. Od takvog ponašanja će da ga razlikuje to što ume, kada naiđe na nešto što ga zanima, da odlaže svoja druga zadovoljstva i organizuje igru, napravi svoj mali kutak i nađe svoj mir”.
Koje su razlike i sličnosti između hiperaktivnog i nemirnog deteta?
“Hiperaktivno dete je zarobljeno u svojim nemirima. Ono se jednako ponaša i kada odemo u goste i kada gosti dođu kod nas. Uvek je onako kako se očekuje: neorganizovano i izvan atmosfere koja vlada u datoj situaciji.
Nestašno dete ume da bude samo. Ume da se zaigra gradeći i razgrađujući svoje kombinacije igračaka. Ume da se igra i sa drugima u tišini – u skladnom radovanju, u živahnosti akcija. Ono je slobodno u svojim načinima odnosa prema drugima i prema sebi”.
Pomoć je potrebna
“Roditelji najčešće ne mogu objektivno da procene ponašanje svog deteta. Ali, ako posumnjaju na postojanje problema, pomoć mogu da potraže od psihologa ili defektologa u školi, vrtiću, domu zdravlja ili Insitutu za mentalno zdravlje. Međutim, svaka sumnja na hiperaktivnost ili već potvrđena dijagnoza, zahteva da se konsultuje najbliža služba za mentalno zdravlje.
Posle kompletne obrade od strane tima stručnjaka i postavljanja dijagnoze potreban je rad stručnjaka defektologa, koji je stručan da primeni terapije pokretom kojom se pomaže stabilizovanje pažnje i ovladavanja deteta sopstvenim pokretima, kao i redovne posete kod psihijatra za razvojno doba radi eventualne medikamentne terapije i rada sa porodicom.
Sva deca su po svojoj prirodi poslušna. Ona jedva čekaju da poslušaju svoje roditelje. Važno je voditi ih i vaspitavati – ne sa principima, nego sa razumevanjem, a to znači sa ljubavlju. Razumeti dete i omogućiti mu da razume nas, to je vrhunski ostvaren čin ljubavi. Nikako ne treba plašiti decu strogošću, jer poslušnost iz straha daje neki sasvim drugi kvalitet ličnosti”.
Autor: Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar
Preuzeto sa: Beleške sa psihoterapije