Проф. др Светомир Бојанин, дечји психијатар, објаснио је како родитељи могу да разликују хиперактивно од детета које је „само“ немирно дете.
Данас се прилично велики број деце описује као – “хиперактивна”, па се чини да је тај израз постао веома популаран. Ако је ваше дете немирно дете, живахно, пуно енергије, стално у покрету, брбљиво, радознало… то још увек не значи да је хиперактивно, односно да има поремећај. Можда је само немирно.
Како се понаша хиперактивно дете?
„Оно је узнемирено дете, у чијем се немиру не види никакав смисао. Пажња му је изразито краткотрајна. Све што види, оно би да дохвати, а када то дохвати оно га само погледа и остави. Или га, због брзине и нехата, сруши. У стању је да непрестано прекида још незавршену активност да би започело неку сасвим нову, па и њу напустило недовршену, и тако редом… Хиперактивно дете је, у ствари, дете расуте пажње. Оно би све ново што види – да додирне, привуче; све што чује – оно би да види, занемарујући притом све оно чиме се тренутно бави, не повезујући то ново са оним што већ ради. Та пажња се побуђује без икакве селекције или скале вредности, која би неким садржајима давала предност а неке занемаривала.
Упоредо са расипањем и слабљењем пажње, појачава се моторички немир, који се пажњом и мотивише и који је прати. За ову децу је типично да делују неуморном, не исцрпљујући се својом јурњавом… сталном, неосмишљеном активношћу. Међутим, када им се да задатак да нешто осмишљено раде, на пример, да марширају као војници или да цртају нешто што захтева прецизност покрета и крајњу пажљивост, она се заморе знатно пре друге деце. Замара их сопствени вољни захтев да своју пажњу одржавају у истој напетости неко време, као и то што настоје да своје покрете воде организовано, сходно циљу онога што им је задато.
Хиперактивна деца захтевају посебно организован и усмерен програм вођења кроз васпитавање и образовање. Свако дете треба “водити” на начин који ће задовољити његову радозналост, а коју увек прати непосредна акција. У том смислу, потребно је да задаци што се пред дете стављају буду што краћи – да не захтевају предуг вољни напор овладавања пажњом и сопственом потребом за покретањем тела. Детету треба задавати проблеме који могу да се заврше у одређеном краћем року. Притом, сваки задатак мора да буде из серије оних које је већ имало и којима је већ овладало, што га мотивише изгледима на успех у том решавању.
Свако дете, па и хиперактивно, жели да буде успешно, сходно мерилима средине. Када оно овлада одређеном серијом проблема, задају се нове серије задатака са тек нешто тежим захтевима. Дете ће „ући у покушај“ да их разрешава – а тиме и савлада, научи, увек са више оптимизма. А то је важно за сваки успех у упознавању тајни живота и овладавању сопственим опхођењима према другима.
Дакле, хиперактивно дете има успорен развој пажње и повећану потребу за кретањем – с тим што ни једно ни друго не одговара узрасту. Има своју дијагнозу, као и методе превенције и третмана”.
Како се понаша „само“ немирно дете?
– „Немирно дете је оно дете које је углавном ‘златно’, ‘фино’… али које родитељи обично презаштићују, па не научи на време значење речи не и израза ‘то се не може’ као реалитета у коме живимо. Такво презаштићивање омета сазревање детета, што значи развој и одрастање. Када дете зна нешто да ради, оно то и жели. Значи, неопходно је да га стално подстичемо да нам нешто донесе, помогне, намести, да уради оно што уме – а што му даје значај пред самим собом и у остваривању доживљаја групне припадности у породичном кругу. То је од значаја за развој његове личности.
Дете од две године би да додирне и помакне ствари, дете од три године већ воли да се игра њима, да их ређа, слаже. Дете од четири године би већ да црта… и тако редом. Његову радозналост треба да водимо из теме у тему и помажемо да остварује доживљај себе као неког који већ уме ‘то и то’. Уз то га учимо да постоје ограничења којима се жељене радње обављају успешније, које понашање чине лепшим, односе са другима зрелијим.
Уколико дете не зна за ограничења, оно ће да се понаша ‘разграђено’, непромишљено… оно ће да личи на клиничку слику хиперактивног понашања. Од таквог понашања ће да га разликује то што уме, када наиђе на нешто што га занима, да одлаже своја друга задовољства и организује игру, направи свој мали кутак и нађе свој мир”.
Које су разлике и сличности између хиперактивног и немирног детета?
“Хиперактивно дете је заробљено у својим немирима. Оно се једнако понаша и када одемо у госте и када гости дођу код нас. Увек је онако како се очекује: неорганизовано и изван атмосфере која влада у датој ситуацији.
Несташно дете уме да буде само. Уме да се заигра градећи и разграђујући своје комбинације играчака. Уме да се игра и са другима у тишини – у складном радовању, у живахности акција. Оно је слободно у својим начинима односа према другима и према себи”.
Помоћ је потребна
“Родитељи најчешће не могу објективно да процене понашање свог детета. Али, ако посумњају на постојање проблема, помоћ могу да потраже од психолога или дефектолога у школи, вртићу, дому здравља или Инситуту за ментално здравље. Међутим, свака сумња на хиперактивност или већ потврђена дијагноза, захтева да се консултује најближа служба за ментално здравље.
После комплетне обраде од стране тима стручњака и постављања дијагнозе потребан је рад стручњака дефектолога, који је стручан да примени терапије покретом којом се помаже стабилизовање пажње и овладавања детета сопственим покретима, као и редовне посете код психијатра за развојно доба ради евентуалне медикаментне терапије и рада са породицом.
Сва деца су по својој природи послушна. Она једва чекају да послушају своје родитеље. Важно је водити их и васпитавати – не са принципима, него са разумевањем, а то значи са љубављу. Разумети дете и омогућити му да разуме нас, то је врхунски остварен чин љубави. Никако не треба плашити децу строгошћу, јер послушност из страха даје неки сасвим други квалитет личности”.
Аутор: Проф. др Светомир Бојанин, дечји психијатар
Преузето са: Белешке са психотерапије