Никад у историји људског рода човек није живео ни брже ни лакше ни једноставније него што је то случај данас. А парадоксално, с друге стране, људи су све мање срећни, све мање слободни и све мање способни, како у васпитавању деце, тако и у сналажењу са самим собом.
И техника и технологија и медији понудили су човеку једну илузију у којој он лако превазилази проблеме, али заправо живи поцепан између реалности и тог медијског, виртуелног света чији је роб постао. Све мање имамо времена за породицу као заједницу. И ту лежи основни разлог зашто не успевамо да помогнемо својој деци да одаберу праву страну живота и разлог што све те замке одрастања од којих су многе постојале и раније, данас постају актуелније него икад.
Једна од њих је, ево, питање родитељског ауторитета. Невероватно је да родитељи који се узму из љубави и из љубави добију децу, у једном тренутку постану ривали. Уместо да буду партнери они се претворе у ривале. И то је један од највећих разлога зашто породица губи обележје заједнице и зашто ти проблеми који некада и нису били проблеми, сада постају велики.
Знамо да је основна улога родитеља да помогну деци да препознају своје потенцијале, да их кроз здраве навике и ставове усмере да их искористе, као и да одаберу праву страну живота уместо оне тамније, лошије која им се нуди.
Квалитет времена које родитељ проведе с дететом игра у томе главну улогу и далеко је важнији од квантитета
Имате родитеље који су по цео дан с децом, па опет ништа од тога. Квалитет односа је тај који одређује судбину детета. Ако ми своју децу охрабрујемо да се здраво и одговорно понашају, ако их похвалимо, помазимо гледајући у очи, то ће им и те како помоћи да развију своју унутрашњу мотивацију да буду још бољи.
Међутим, савремени човек је све изнео напоље и своју свест окренуо ка спољашњости. Стално очекује сензацију, награду, аплауз, рефлекторе, па смо тако и с децом урадили. Од њих смо направили робове. Не почетку их третирамо као божанство, све им дајемо и чинимо, а онда креће условљавање.
Грешке у исхрани
Родитељи ту много греше. Уместо да пусте децу да спонтано одрађују своје оброке, они их убрзавају и условљавају. Ту је чувена она формула „ако – онда“. АКО поједеш мало шаргарепе и белог меса ОНДА ћеш добити ово или оно. А деца, то треба да упамте родитељи, уче по моделу и све упијају. За мање од седам дана добићете одговор у виду формуле „хоћу – ако“. Ту креће један зачарани круг, једна игранка у којој огроман број родитеља истрајава. Ја сам пронашао директну повезаност у погледу тих манипулација са исхраном, са каснијом анорексијом, булимијом и другим поремећајима исхране.
А како би требало урадити?
Постоји трпезарија и у њој сто. Тамо би требало да једемо. Не дајте деци да једу и пију ван трпезе, ни мужу да пије пиво и једе испред ТВ-а и компјутера. Вратимо достојанство заједничкој трпези јер је то тај тренутак кад квантитет прелази у квалитет. Кад гледајући једни друге у очи омогућујемо да дете искрено призна ако је направило грешку или му отварамо врата да пита нешто што није хтело.
Ако ми формирамо заједничку трпезу, јако је важно да се и следећа ствар избегне. Мајке треба да престану да сипају храну у тањире члановима породица. Моје искуство у Београду је да већина мајки одређује шта ће ко јести, а деца којима тако сипате све то доживљавају као притисак и уцену. Зато многи од њих одбијају и траже начин да ово или оно избегну јер не воле.
А како урадити? Па, треба да направимо договор. Сви смо за столом, где је то што су родитељи, трудећи се спремили и они кажу: Изволите, ово је све што имамо за данас и узмите онолико колико вам треба. Тако ће дете полако постати одговорно да оно што сипа у свој тањир заправо и поједе. Још је важније то да нема притиска, уцене, манипулације и та храна ће детету пријати и у њој ће уживати. А то и јесте циљ. Овога родитељи нису свесни. Треба да вратимо спонтаност у оброку.
Шта је још важно?
Да никад нико не устане од стола пре него што сви чланови породице не заврше оброк. Ми данас имамо неку ситуацију која не личи на заједништво, а као таква она постаје препрека комуникацији у породици. Нема спонтаности, пријатности, радости. Тај заједнички обед једна је од најчешћих замки које многи нису свесни.
Екран се може поредити с кухињским ножем
Кухињу не можете замислити без ножа. Шта год да кренете да радите, требаће вам. Али тај исти нож, ако смо неопрезни, може направити посекотину, може нас убости или повредити. Тако треба да схватимо и екране и оно што се у њима догађа.
Компјутери су феноменалне направе које нам помажу да лакше живимо, али само АКО знамо да их употребимо. Сва та техника и технологија треба да нам служи, а не ми њој да будемо робови. Важно је препознати тај моменат када прелазимо границу у којој нам дигитални уређаји служе и почињемо уместо тога да служимо ми њима.
То се најбоље види у видео-игрицама. Оне заправо и немају ниједан елемент игра. Имају елементе забаве, рата, узбуђења, ривалитета, али нема радости. А радост је основни елемент игре. Терминолошки гледано, видео-игрице имају погрешан назив.
Зашто не треба да се љутимо на децу ако добијемо одговор „сад ћу“ док играју игрицу?
Концепција видео-игара је таква да ту нема паузе, полувремена, полугодишта ни оних терминолошких одредница на које смо ми навикли кад организујемо своје време. Тамо је све узбуђење и много се тога догађа тако да је окупирана комплетна свест и ремети се осећај за време. Дете се до те мере удуби да је, борећи се с неким непријатељем у екрану, зов мајке за њега само сметња.
Шта треба урадити?
Принцип пуне и празне чаше. Деци треба помоћи да открију радост живота кроз игру. Да се баве различитим вештинама, развију хобије и интересовања. Али за то треба да се потрудимо и уложимо напор. Није довољно само одвести их на енглески и тиме скинути бригу са себе. Мој савет је: седите с њима, гледајте оно што они гледају, играјте оно што играју па покушајте да разговарајући с њима, они формирају свој вредносни суд и став.
Испричаћу један пример који има везе с Југио картама које су некад биле јако популарне и родитељи су их куповали деци на велико, чак и ако им се то није допадало јер су на њима била некаква чудовишта. Свакако ништа лепо. Седећи у једној групи деце, извадио сам из мантила једну ту карту и замолио првог дечака до себе да ми каже каква је пошто ја као не видим добро. Његов одговор је био: „Лепа је“. Онда сам и осталу децу то исто питао и одговори су били слични. Вратио сам се првом дечаку и замолио га да ми каже шта му је тачно на карти лепо. Он се тад можда први пут задубио, погледао, мало сагнуо поглед и рекао: „Није лепа.“ А каква је, питам ја. „Па ружна.“
Шта се ту заправо десило? Он је тад тек први пут погледао. Свесно, организовано, намерно и донео свој став и вредносни суд. Онај који одговара реалности. Све оно пре тога био је суд МАСЕ. И тако огроман број родитеља заправо подлеже притиску деце која неосвешћено зато што други нешто имају, желе то и они и онда притисну родитеље који онда дођу и кажу мени: „Не могу ја да моје дете буде једино…“ А ја им онда кажем: „Ваше дете треба да буде једино. У нечем добром, лепом. Нека буде у томе вођа.“
(Др Влајко Пановић о замкама родитељства)