Једва сте дочекали годишњи одмор, пажљиво изабрали дестинацију и испланирали све детаље. Остаје само да наредних десетак дана уживате. Али, из неког разлога ваш малишан не мисли тако, нити вам својим понашањем то дозвољава…
Ваше трогодишње дете које се иначе сасвим лепо понаша, има усклађен ритам спавања и храњења, већ увелико хода, уме да се заигра са другом децом, на летовању се потпуно променило. Кењкав је, а неће да одспава поподне, на плажи неће да буде са другом децом, можда их чак и гура и удара, у соби удара главом у зид и плаче… Шта се десило, када је постао тако безобразан, питате се? Добра вест је да деца која се овако понашају нису безобразна и да родитељи не треба тако да их посматрају. Јер, које дете може преко ноћи стварно да постане „безобразно“, а и зашто би?
С друге стране, овакво понашање детета и те како утиче на родитеље, јер се идеја о одмору и уживању полако губи у магли. Ограничен број дана одмора и превелика жеља да то стварно буде онако како су замислили, чине да ове ситуације са дететом делују још драстичније, што их полако али сигурно уводи у стрес. Што је тензија већа то је простор за разумевање детета мањи, а начини за решавање сведени на грдње и критике. Јасно је да је у овом тренутку сан о идеалном одмору одлетео попут лептира на ветру…
Може ли се предупредити овај сценарио?
О оваквим ситуацијама је корисно размишљати бар неколико недеља унапред, јер из примера се види да када смо „укључени“ директно у нежељено дешавање, смањују се опције за конструктивно решење. Дакле, пре одласка на летовање родитељи треба да буду упознати са развојном фазом свог детета, шта оно у том узрасту може, који су ментални капацитети и моторичке способности. Често од превелике среће што иду са дететом на море родитељи желе баш, баш, све да му покажу, да га свуда воде, да му дају све да проба, да му купе све за плажу – од кофица, лоптица, гума, мишића, базенчића… И то је дивно и забавно родитељу, али детету ипак непотребно…
Мала деца уче посматрајући и кроз лично искуство које примају преко чула. Међутим, простор за примање и обраду информација је код њих веома скучен и када дође до превелике стимулације она постају превише узбуђена, узнемирена, а емоције које осећају су за њих преинтензивне. Ове емоције дете буквално осећа у телу и мора некако да их испољи, „избаци“ јер њихов мозак нема капацитете да их све обради. И онда уследи „непримерено“ понашање – вриска, гурање, отимање, ударање главом о песак или зид, и слично.
Ово никако не значи да је дете напрасно постало безобразно, него да су му чула превише стимулисана. Дати истовремено детету безброј шарених играчака (чуло вида), прскати га водом (чуло додира), звати га сваки час (чуло слуха) да бисмо му нешто показали (опет чуло вида) или да бисмо му дали сладолед (чуло укуса) – је као чулно „бомбардовање“. Свака од ових стимулација изазива и неку емоцију у детету и у једном тренутку је свега превише и оно одреагује онако како је то у његовом узрасту једино могуће – понашањем. За њега то значи да је послало поруку СТОП, али родитељи се изненаде чему сада тај бес или љутња, кад су му све дали! И онда наставе да му дају још нешто друго за шта претпостављају да ће га „умирити“. Парадокс. Што више буду покушавали да га смире, то ће оно бити узнемиреније, и тако у круг.
Да би се избегла оваква ситуација први корак, поред разумевања дечјих емоција и понашања, јесте придржавање правила 1:1, односно једна ствар у једном тренутку. Шта то практично значи? Ако дете једе сладолед, онда треба да ради само то. Нема потребе причати му нешто (сем ако не пита) нити му показивати. Његово чуло укуса се сусреће са новим изазовом – хладноћом сладоледа, слаткоћом, и то је довољно да заокупи његов мозак. Ако је у базенчићу или мору онда само треба да ужива у томе – у контакту воде са кожом, ако се игра песком нема потреба да га дозивате у воду, итд.
Ово би већ требало да доведе ствари на место, да „смири“ дете. Наравно уз напомену да су родитељи проверили основне физиолошке потребе због којих би дете такође могло да буде узнемирено – глад, жеђ, топлота, умор, потреба за тоалетом…
И зато, када се следећи пут дете понаша „чудно“, другачије него иначе, пробајте да му сведете активности на минимум и пратите шта му и у којој мери прија. То је много лакше и за вас и за њега, него да га неоправдано „оптужите“ да је постало неваљало. Јер и није!