Odnos prema hrani je ono mesto, ispit na kom mnogi roditelji padaju, tvrdi klinički psiholog dr Vlajko Panović
– Apetit je jedan spontani čin u kome naša fiziologija kada dođe do neravnoteže u određenim odnosima minerala i drugih supstanci koje su važne, mozak šalje signale želucu, on onda luči kiselinu i mi osećamo potrebu da jedemo. Dakle, glad je fiziološki uslovljena. Ali neki roditelji su uplašeni, uvek im se čini da dete ne jede dovoljno, ne napreduje koliko bi trebalo. I onda kreće ritual ucene.“ – objašnjava dr Panović.
To je, kaže on, čuvena formula ako-onda. Ona situacija kada roditelj obećava detetu slatkiš, crtani, neko zadovoljstvo AKO pojede povrće, meso s tanjira. Ali, pošto deca na tom ranom uzrastu izuzetno brzo uče, dr Panović kaže da se stvari već za sedam dana obrnu i da roditelji dobiju suprotnu formulu. Da, poješću šargarepu, ali ako mi daš bombone. A to onda, na nesreću, tvrdi ovaj psiholog, ume da ostane za čitav život.
– A rezultat je često poremećen odnos prema hrani i zadovoljavanju nekih drugih potreba. U krajnjem ishodištu može doći do anoraksije, bulimije i drugih poremećaja.
Ne treba pritiskati decu da jedu
Dr Panović daje i odgovor na pitanje kako se gradi zdrav odnos prema hrani, a to svakako uključuje da ne sme biti pritisaka na decu.
– To sve što smo spremili stavimo na sto. I ćutimo. Ne pripremamo ih. Ali se istovremeno, dok spremamo, trudimo da iz kuhinje dopiru mirisi. Jaki mirisi koji draže želudac. I onda (ako je mama spremala) tata seda za sto i kaže ‘Uh, što je ovo dobro! Šta nam je to sve mama spremila… Deco, samo da znate, od danas svako sipa sebi hranu’ – objašnjava Panović i kaže da je ovo potonje vrlo važno, da deca sama sebi sipaju hranu.
On tvrdi da je jedna od čestih grešaka, nesnalaženja, zapravo ta potreba da se sipa svima.
– Verujte, većina roditelja tu pada na ispitu. Ne treba sipati. Dajte deci da to sama urade. U tom činu sipanja dečjeg se začinje nešto što kasnije prerasta u odgovornost. Jer ako ja vama naspem, vi imate legitimno pravo da ostavite malo, da vam se ne sviđa batak, da tvrdite da sam ja onom drugom dao nešto bolje. A u tom činu sipanja je aktivirano nekoliko mentalnih procesa. Prvo percepcija. Ja moram da vidim šta je to mama spremila. Registrujem šargarepu, salatu, miris supe… I tu već počinje doživljaj koji često izostaje kad im mi sipamo. Pa onda, dete počinje da razmišlja šta da uzme, bira. Pa onda i motorička aktivnost da ustane i uzme. I tu se stvara taj zatvoreni krug koji kasnije prerasta u odlučivanje odnosno u odgovorno ponašanje da ono što sam nauso i pojedem. Sam sam birao. Zato je važno da tata kaže da svako sipa sebi, ali da moramo uzeti od svega, da ispoštujemo mamu. – kazao je dr Panović.
Ali, dodaje on, skoro sigurno će se naći neki filozof koji će reći, na primer, ja ne volim grašak.
– A onda tata kaže ‘Uzmi koliko hoćeš. Ne moraš mnogo, ali moramo da ispoštujemo mamu. Baš se potrudila da nam sve to spremi.’ Filozof onda kaže da će uzeti jedno zrno. Tata odgovara, ponovo, uzmi koliko hoćeš. Vi dajete njemu na odlučivanje. Objasnili ste da je mama to nama iz ljubavi spremila i dete tako razvija odnos obaveze prema mami, vremenom. I onda će, videćete, početi da jede i ono što nije.“ – tvrdi dr Vlajko Panović.