Однос према храни је оно место, испит на ком многи родитељи падају, тврди клинички психолог др Влајко Пановић
– Апетит је један спонтани чин у коме наша физиологија када дође до неравнотеже у одређеним односима минерала и других супстанци које су важне, мозак шаље сигнале желуцу, он онда лучи киселину и ми осећамо потребу да једемо. Дакле, глад је физиолошки условљена. Али неки родитељи су уплашени, увек им се чини да дете не једе довољно, не напредује колико би требало. И онда креће ритуал уцене.“ – објашњава др Пановић.
То је, каже он, чувена формула ако-онда. Она ситуација када родитељ обећава детету слаткиш, цртани, неко задовољство АКО поједе поврће, месо с тањира. Али, пошто деца на том раном узрасту изузетно брзо уче, др Пановић каже да се ствари већ за седам дана обрну и да родитељи добију супротну формулу. Да, појешћу шаргарепу, али ако ми даш бомбоне. А то онда, на несрећу, тврди овај психолог, уме да остане за читав живот.
– А резултат је често поремећен однос према храни и задовољавању неких других потреба. У крајњем исходишту може доћи до анораксије, булимије и других поремећаја.
Не треба притискати децу да једу
Др Пановић даје и одговор на питање како се гради здрав однос према храни, а то свакако укључује да не сме бити притисака на децу.
– То све што смо спремили ставимо на сто. И ћутимо. Не припремамо их. Али се истовремено, док спремамо, трудимо да из кухиње допиру мириси. Јаки мириси који драже желудац. И онда (ако је мама спремала) тата седа за сто и каже ‘Ух, што је ово добро! Шта нам је то све мама спремила… Децо, само да знате, од данас свако сипа себи храну’ – објашњава Пановић и каже да је ово потоње врло важно, да деца сама себи сипају храну.
Он тврди да је једна од честих грешака, несналажења, заправо та потреба да се сипа свима.
– Верујте, већина родитеља ту пада на испиту. Не треба сипати. Дајте деци да то сама ураде. У том чину сипања дечјег се зачиње нешто што касније прераста у одговорност. Јер ако ја вама наспем, ви имате легитимно право да оставите мало, да вам се не свиђа батак, да тврдите да сам ја оном другом дао нешто боље. А у том чину сипања је активирано неколико менталних процеса. Прво перцепција. Ја морам да видим шта је то мама спремила. Региструјем шаргарепу, салату, мирис супе… И ту већ почиње доживљај који често изостаје кад им ми сипамо. Па онда, дете почиње да размишља шта да узме, бира. Па онда и моторичка активност да устане и узме. И ту се ствара тај затворени круг који касније прераста у одлучивање односно у одговорно понашање да оно што сам наусо и поједем. Сам сам бирао. Зато је важно да тата каже да свако сипа себи, али да морамо узети од свега, да испоштујемо маму. – казао је др Пановић.
Али, додаје он, скоро сигурно ће се наћи неки филозоф који ће рећи, на пример, ја не волим грашак.
– А онда тата каже ‘Узми колико хоћеш. Не мораш много, али морамо да испоштујемо маму. Баш се потрудила да нам све то спреми.’ Филозоф онда каже да ће узети једно зрно. Тата одговара, поново, узми колико хоћеш. Ви дајете њему на одлучивање. Објаснили сте да је мама то нама из љубави спремила и дете тако развија однос обавезе према мами, временом. И онда ће, видећете, почети да једе и оно што није.“ – тврди др Влајко Пановић.