“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду.
Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало.
“Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић.
Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не.
“Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.”