Moje dete prosto obožava vodu. Da može – živeo bi u moru ili na bazenu. Leti, kada nismo na moru, veoma često posećujemo jedan gradski bazen koji on iz nekog razloga posebno voli.
I baš smo bili na bazenu pre nekoliko dana i gledali kako naše dete uživa u vodi. Nema baš mnogo stvari koje mu tako lako nateraju osmeh na lice, pa mi se čini da muž i ja uživamo gledajući ga više nego što on sam uživa kupajući se. Došli smo rano, bili među prvima na bazenu, a nešto kasnije još jedna porodica došla je sa sinom tinejdžerom.
Foto: Anna Kolosyuk, Unsplash
Nakon što su se smestili, zajedno sa dečakom došli su do ivice bazena. On je seo na ivicu i brčkao nogama. I sve je bilo u redu dok mama nije pokušala da ga uvede u bazen. Verovatno je mislila da će uživati da se malo rashladi pošto je dan bio baš vreo. Međutim, desilo se potpuno suprotno. Postao je jako uznemiren, počeo da se otima i buni vrlo glasno. Izgledao je neverbalno i uznemireno, pa je, razumljivo, puštao glasne zvukove, pokazujući svoj otpor, a bio je pomalo agresivan i prema svojoj majci, iako ništa s čime njegovi roditelji nisu mogli da se izbore.
U celoj toj zbrci, kao majka autističnog deteta, videla sam njegovu mamu kako bočnim pogledima proverava reakciju drugih ljudi koji su se našli u blizini. Bila je očigledno uznemirena, pretpostavljam više zbog situacije koja se odvija u javnosti nego zbog sinovljevog „ispada“. Njegovo ponašanje je bilo lakše izdržati od pogleda koje je dobijao.
Moj sin, koji je osetljiv na glasne zvuke i uznemiri se čak i na zvuk bebe koja plače, malo se uplašio i to se moglo videti po njegovom govoru tela. Nakon što se tinejdžer smirio, njegova mama je započela sa izvinjavanjem. Redom se izvinila svima koji su bili u blizini i za koje misli da im je možda ovaj incident zasmetao. Kada je došla do mene, nisam joj dozvolila da mi se izvini, već sam brzo rekla: „Moj sin ima autizam. Razumem te. Žao mi je što je tvoje dete doživelo stres, ali sigurno će sve biti u redu.“ Mama se nasmešila i uzdahnula s onim što je izgledalo kao olakšanje. Kratko smo popričale jer se mame dece u spektru autizma uglavnom razumeju.
Roditelji dece sa autizmom vrlo često imaju neodoljivu potrebu da se izvinjavaju
Izvinjavamo se jer naše dete pravi buku koja zvuči neobično. Izvinjavamo se jer je naše dete hiperaktivno. Izvinjavamo se jer je naše dete želelo da bude prijateljski nastrojeno, a ne poznaje društveno prihvaćen način da to postigne. Izvinjavamo se jer naše dete prstima jede hranu za našim stolom u punom restoranu, ali je to eto nekom zasmetalo. Izvinjavamo se, iako toga često nismo svesni, zbog stanja svog deteta.
Ono što stvarno nisam imala priliku često da vidim je da se neko izvinjava za to što je njegovo dete potpuno ignorisalo naše, dok se sa ostalom decom igralo. Ili što je naše dete nazvalo „čudnim“. Ili što je povukao svoje dete dok je pokušavalo da sa našim ostvari kontakt i započne igru. Ili što nikada ne pozivaju našu decu na rođendanske zabave ili za one stotine puta kada su se naša deca činila neželjenim i nevidljivim. Niko se izvinjava, ali mi, kao roditelji dece u spektru autizma, to činimo gotovo svakog dana.
Mame, danas želim da se obratim svima vama i kažem – nemojte se izvinjavati. Svet još nije spreman za našu decu, ali to ne znači da tom istom svetu morate uvek iznova da objašnjavate sebe i svoje dete. Neka svet, za promenu, pokuša da razume i prihvati našu decu, posebnu i divnu baš onakvu kakva jesu!
Autor: M. I.