Јуче су ме моји ђаци у школи изненадили питањем шта да ми купе за 8. март. Одговорила сам им најискреније што сам могла. Они су са часа изашли збуњени, а ја тужна. Остала сам запитана у ком моменту смо тачно погрешно скренули.
Моја бака је била сеоска учитељица. Сваког 8. марта испекла би питу са сиром и направила неке колаче. Донела би у школу и деца би се почастила. Она би њој убрала пољске веснике пролећа, ако их је било и нацртали јој веселе честитке. На крају четвртог разреда од сваке генерације би добила на поклон књигу на чијој првој страници би се потписало читаво одељење. Бака данас има преко 80 година и често викендом када је посетим прелистамо неке од књига и цртежа добијене током њеног радног века и присећамо се особа које стоје иза тих дечјих рукописа. За многе од њих, она и даље зна где су и како живе. Неких се сећам и сама, били су ми другари. Календарски се да видети како се број деце сваке четири године смањује и како се школа полако празни. Много је историје која се може прочитати из тих дечјих рукотворина.
Драге моје колеге, ништа од тога не стоји у тим залихама козметичких производа које се троше до јесени или у накиту за који након неколико година не можемо да се сетимо од које тачно генерације је дошао до нас. Ништа од онога што родитељи плате, не може да нам купи тај осећај у старости да смо нешто значили и да смо дотакли и подржавали душе које расту. А то је ваљда основни разлог због кога бирамо да радимо са децом. Хајде да научимо децу да се пажња и љубав не показују куповином већ отиском сопствене руке (цртежом, поруком…), који ће нас грејати у старости када нама буде потребан подсетник да смо вредни и битни, као што ми сада свакодневно подсећамо њих да јесу.
То што је мој одговор да желим оно што се не купује, њихов цртеж или личну поруку збунио децу, растужило је мене. Од бакиног радног века до овог мог је прошло једва 30так година. Како су праве животне вредности успеле да се изгубе тако брзо? Како смо ми успели да се изгубимо тако брзо?