Драга мама, немој то да радиш

11 јуна, 2017

Ти си моја мама. Ти си ме у себи носила и чувала девет месеци, бринула шта једеш, како и колико дишеш, куда се крећеш, на ком боку спаваш, кога слушаш, од кога се склањаш. У теби сам расла.

Трудила си се, више него икад, да будеш срећна и када ти се плакало, да бих ја осетила ту срећу. Стрепила си сваки пут када би доктор прелазио преко желатинастог стомака и трептала када би на екрану видела моје малено срце како бубњи.

Обилазила си продавнице, поносно бирала још у петом месецу све оно што ћеш ми у данима када се коначно упознамо облачити. Навикавала си се на своје ново увећано тело. На успореније покрете. На теже дисање. Мазила си ме и причала ми. Рука ти је срастала за стомак.

И донела си ме ме на овај свет, никад јача, никад храбрија, лепа, никад лепша, добра, најбоља, моја.

Гледам те данас. Поново радиш исте ствари. Трудиш се да будеш најбоља, толико се трудиш да већ видим како сагореваш у тој жељи. Вучеш снагу из уморног тела ко да ми сутра нећеш требати. Уморићеш се, сломићеш се, растужићеш се, почећеш да мрзиш себе јер осетићеш и сама како копниш.

Грубо запостављаш себе, због мене. Тако се често смејеш на силу, а знам да би понекад плакала скривена у оном твом углу и дигла руке од свега. Видим ти у очима. Осетим преко додира, мене не можеш да превариш.

Буди искрена са емоцијама, јер ако их будеш спутавала пробиће те ко нејаку брану у једном моменту. И ко онда може знати како ћеш се носити са том бујицом?

Иди код фризера, иди на кафу, прошетај сама, купи себи купаћи, налакирај нокте, упиши се на аеробик, па скачи. Све то не значи да си мање пожртвована, да си себи битнија, да не мариш за мене. Твоја срећа се прелива на мене. Баш као и твоје незадовољство.

Трчиш кући, трчиш у продавницу, трчиш на посао, са посла, трчиш на пијацу, са пијаце, до пекаре. Проклињеш живот што ти није дао више руку и ногу. Толико си тога набацала на своја леђа, сулудо верујући да све „најбоље можеш сама“. И да све мораш. А не мораш. Неће свет ишчезнути, нити твоја љубав према мени, ако један дан дигнеш ноге на сто. Биће нам свима добро, биће нам најбоље.

И не мораш да радиш све оно што друге маме раде. Јер друге маме нису моја мама, оне су неку другу децу родиле, а ти си родила мене. И та друга деца нису ја. И оно што њих радује, можда би мене растужило, оно што она одбацују, ја бих можда пригрлила.

Немој да ме одгајаш према књигама, одгајај ме према свом срцу. Према ономе што чујеш у њему, што ти твој инстинкт шапуће.

Немој да будеш тужна због тога што ме возиш у позајмљеним колицима чији предњи точак прави осмицу. Увек смо свуда стигле целе и на време. Немој да си потиштена када крај тебе прође мајка са бебом у неким велелепним колицима. Она је могла и хтела таква, ти ниси могла или ниси желела и то је у реду. Ниједна колица, ни позајмљена ни ганц нова, не могу да замене удобност твојих руку, и то је једина истина.

Немој да верујеш у приче и савете које чујеш. Веруј мени. Мом сну, мом апетиту, мом осмеху и плачу. Мом развоју и покрету. То нека ти буде једино мерило да ли сам задовољно дете. Нико осим тебе не може боље да зна моје потребе, шта волим и шта је оно што ме тишти.

Немој да се надмећеш са мајкама и њиховом децом.

Немој да падаш у очај што кажем само „мама“, а друга деца већ вичу „дај млеко“, „дођи ав ав“. Не пребацуј ми то. Немој да ме мање волиш због тога. Можда мислиш да ја не разумем још увек све твоје речи, али ја их осетим. А то је много горе. Не желим да се претворим у несигурно дете, јер си ме увек са неким другим дететом упоређивала.

Немој да преко мене несвесно исправљаш неке своје раније грешке, доказујеш се, показујеш се или светиш. Да преко мене истерујеш правду.

Немој пролазницима да правдаш мој плач. Да говориш „излазе зубићи“ када се побуним што ми се неко уноси у лице. Не мора свако да ми прија, и то није разлог да се срамиш, да те облива ладан зној, и да ме са милиониједним, углавном погрешним, разлогом правдаш. Ни теби не прија свако.

Али ја то поштујем.

Немој да мислиш да си лоша јер ниси члан ниједне групе “Мама и беба”. Јер немаш времена за дискусије унутар њих, јер ниси окачила ниједну фотографију мог суперхранљивог оброка. Нити си мање добра што си ми јуче намрвила кифлу у јогурт.

Немој да се нервираш што ме са пет месеци ниси водила на море. Биће времена, море неће никуда исцурети.

Немој да ти мерила колико си добра мајка буду поремећена, јер ћеш онда и мене научити да је успех у неким лудим, погрешним стварима. Немој да мислиш да сам мање срећно дете, јер немам све оно што си видела да друга деца имају. Мени не треба инстант, готов свет, ја свој свет хоћу сам да стварам, од ролни тоалет папира, кутија, кеса, пертли. Научи ме да маштам и да од ничега чуда направим, биће ми лакше и лепше у животу. Не спутавај ме, већ ме храбро прати.
Немој да се једеш што немаш велику помоћ. Што ти се чини да су сви само дворске луде у пролазу које ме мало забаве, насмеше, штипну за образ и оду. То је добар филтер да знамо ко треба да је у мом и твом кругу, а ко изван њега. Немој да си због тога огорчена или бесна, јер тако ме учиш горчини и бесу.

Немој да другим мама завидиш, јер ме тако учиш зависти. Немој бити несигурна, учинићеш мене несигурним. Немој да остајеш због мене, ако ти није добро. Ако ти се душа круни и нестајеш. Дуг пут је пред нама, потребна си ми јака и полетна, а не тужна и ослабљена. Немој да трпиш било кога и било шта због моје „добробити“, јер то ћеш моћи да гуташ једно време, на дуже стазе ће те убити, тебе, па мене.

И можеш ти мама да ме носаш у нарамку ко неко „сироче“, и да плачеш што не можеш боље и више, и можда ћеш пребацивати себи што немаш довољно новца, па да ми обезбедиш нов душек, сув зид, велику собу, ауто на батерије, лутку која се не гаси од приче, слану морску воду, свеж планински ваздух, сваки месец нове ципеле, велико двориште, пожртвованог тату, више времена, ал једино што ћу ја памтити јесте твоја љубав. И снага. Не број сати које си провела са мном, већ како си их провела.

То је једино што могу и желим да осетим, тебе насмејану, искрену и срећну, тебе отворену која ме голицаш на било каквом душеку, било какве собе. Без гриже савести да си негде оманула.

Aутор: Jована Кешански

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама