Драге маме, пустите децу да дишу! Да, добро сте прочитале, поновићу – Моле се мајке, чија деца имају преко 25 година да их пусте да дишу! Ви можда мислите да бринете, И да усмеравате, и да знате како Ваше дете треба да поступи у одређеној ситуацији, али заправо Ви гушите то „дете“. Ваше „ дете“ је одрасла особа у чијим годинама сте сигурно имале бар једно дете. Ваше чедо, које увек видите и доживљавате као своју бебу, требало би да има своју бебу о којој ће се старати. Требало би да има свој посао који га хлебом храни. Требало би да има свој мозак који ради 24х седам дана у недељи, како би чедо преживело у Србији! Дакле та Ваша докона наклапања – Требало би да се ожениш! Или – Требало би да радиш тај и тај посао! Или – Требало би да твој партнер буде такав и такав! Или – Требало би да трошиш на то и то! молим Вас задржите за себе. Јесте, Ви сте то чедо родиле, дојиле, бринуле, школовале. Ви сте га родили, ви га можете и убити (омиљена крилатица у Срба)! У Вашој глави имате апсолутистичку моћ, заправо тапију на то дете. Али то је само у Вашој глави.
Невероватно је колико сте спремне да изгурате свој, лични нацрт живота тог свог чеда, при том не размишљајући да ли и чедо жели исто? Ко га шиша ?! Мора да ради како му ја кажем јер ја сам најпаметнија, а и моје године и животно искуство ми то допуштају. Ја знам најбоље. Мало ћу у напад фронтално, ако се буде опирало, онда ћу се примирити, па ћу и сузу пустити, па ћу изговорити чувену – Живот и све сам ти посветила,а ти ми тако враћаш? (заборављате да завршите реченицу до краја…А ти ми тако враћаш – непослушношћу?) Дакле ово све наведено је класична емотивна уцена и манипулација. Питам се да ли сте заиста срећне кад победите у овој игрици или тражите нове нивое, мало теже, где би ова тактика поново упалила?
Слушам скоро исповест жене која има шесторо деце, сви су одрасли, удати и ожењени. Каже – Не зове ме ћерка. Па онако скрушено обори поглед ка земљи, би ми жао у тренутку. Упитала сам је – Па јесте ли је се пожелели? – Како нисам, једва чекам да је видим!, тужно одврати. – Па зашто Ви њу не позовете, можда је ритам живота меље па не стиже да се јави, али сам сигурна да мисли на Вас?, наивно понудих решење. Сасече ме погледом. Директно у зенице. Само што ватра не сева. – Ја њу да зовем?! Не пада ми на памет, ја сам њој мајка, не она мени, она треба мене да тражи! Схватим с ким имам посла. Са ТХЕ мајком. Она је њој мајка. Она ће стрпљиво да чека позив. И још стрпљивије да препричава како га нема и како је се баш пожелела, али да учини први корак, и да позове своје чедо, то неће, понос јој не дозвољава.
Заиста се на основу посматрања великог броја жена запитам да ли стварно климакс побрка све лончиће у глави једне жене и мајке? Још увек нисам прошла кроз тај период и не могу о њему причати, али онако лаички мислим да је та бујица хормона окидач који од мајки прави звери гладне емоција, пажње, препажње, никад задовољне особе, вечито несхваћене, невољене.
Ово је мој апел њима. Драге мајке вољене сте. Ако не знате шта бисте са собом преселите се на село, купите кућу са великом баштом у којој ћете свакодневно имати много посла. А и добро је да се уземљите, да све фрустрације упије земља, а на површини да остане осмех кад се ваше чедо појави јер вас се пожелело. Да од силног умора, можете само да проговорите.
– Како си? Како деца? Јеси ли задовољан? Баш сам те се пожелела. Ја сам добро. Прошла сам кроз све то што ти се дешава. Ако буде требала помоћ или савет ту сам. И онда гледајте то своје чедо, дуго, док не оде опет за својим животом, помазите га, баш онако, као кад је било беба. И знајте да ће вам се чешће враћати, и једва чекати да вас види, сигурно ћете добити прилику и да изнесете свој став о горућој теми, јер нико од добра и мира није побегао. Добру се увек, свако радо враћа.
Аутор Кака