Шта би у опхођењу с дететом требало да избегавамо

мај 11, 2016

Данашњим родитељима није приоритет да се укалупе у неку колективну слику и живе живот по туђим неписаним правилима. Данас родитељи првенствено желе да им деца буду срећна, да имају унутрашњи мир, да развију самопоштовање и у процесу васпитања преиспитују своје понашање, раде на себи, промишљају какве ће последице њихово понашање имати на дете.
dete
Једна од фаза у којима већина родитеља не зна како да поступа, је  непослушна фаза која се јавља око друге године живота.
Она никако не значи да је дете постало неваљало нити значи да родитељи нешто раде погрешно. Обично настане паника и људи се због осећаја страха да нису добри родитељи почну обрушавати на дете. Оно што у том периоду детету треба од родитеља је афирмисање осећаја да има право на свој став, на своју вољу, идеје и мишљење и има право да те идеје могу да буду у нескладу с оним што би маме и тате хтеле. То никако не значи да им све треба допустити, али из тог периода мора изаћи с искуством да има право да буде свој, а те су у тој фази деца “легитимно непослушна”.
Родитељ треба да схвати да блискост и љубав нису нешто што дете треба да заслужи, да га воле безусловно, а не због нечег што је постигао, да га неће одбацити ни када се не слажу с њим.
Кључ успешног родитељства је у очувању дететовог поверења у нас као родитеље, очувању поверења да ћемо увек бити ту уз њега када смо му потребни, да га никада нећемо напустити или изневерити, да шта год каже или уради, неће угрозити наш однос. Дете које има поверење у родитеља, самим тим је врло спремно на сарадњу и жели да доприноси очувању тог односа и нормално му је да буде својевољно послушно (осим у поменутој посебној фази), али не због страха од казне и с њим је родитељство много лакше. Тачније, детету је с таквим родитељем много лакше јер је то управо онај однос који оно очекује и који му је потребан , а то,  никако није знак да детету треба да допуштамо да све буде по његовом.
Попустљивост није никаква услуга детету. Њему неминовно морамо да будемо извор фрустрације када постављамо границе, али истовремено и утехе. Уз то је важно да очувамо однос и блискост чак и кад смо у сукобу. Дете мора у себи осећати да смо у основи и даље добри и да се без обзира на тренутни конфликт, однос и блискост неће променити.
Све више данашњих родитеља, на срећу, о том свему размишља, константно се едукује и ради на себи и својим поступцима. Можда упркос бабарогама и претњама попут “ниси ме слушао и ниси заслужио да се играм с тобом”, ипак постоји нека нада за нашу децу.
Шта бисмо у опхођењу с дететом требало да избегавамо
Методе засноване на буђењу страха код детета (претње, подизање гласа, викање, застрашивање детета батинама, казнама, ултиматумима…);
Методе засноване на страху од одвајања (казна која подразумева одвајање детета, изолацију и слање у другу просторију или угао, ускраћивање љубави као казна, ћутање и игнорисање, постиђивање, свака врста екскомуникације детета попут глумљења напуштања или реченица типа: “Нећеш живети с нама ако се будеш тако понашао”;
Методе засноване на последицама, нпр. кажњавање за непожељно понашање, тј. дисциплинска мера за понашање које нам се не свиђа, ускраћивање онога за шта је дете емоционално везано или укидање повластица које су му важне.
 
Т.С.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама