Малопре сам се посвађала са својим супругом; зашто? Зато што је на телевизији кренуло неко колце, моје дете је одушевљено кренуло да скакуће, па сам се ја ухватила у коло с њим. Шта је мој супруг урадио? Снимио је нашу ђуску, али је на снимку моја глава – исечена. Дакле, на снимку се види само моје тело! Онда је кренула лавина и напад на њега због свих момената које никада није ни покушао да ухвати.
Ја фотографије са својим сином када је био малена бебушка, и немам. Имам неке глупе селфије, али то није то, ту се не види колико је био мрваст у односу на мене. Селфи фотографисање и не волим толико, више волим када је фотографија из нормалног угла.
Мој супруг, наравно, има тону фотографија са нашим дететом, из зваког његовог узраста. За већи део њих није био ни свестан у тренутку када су настале, и испале су прелепе. Спонтано је најлепше.
Зашто се никада ниси сетио да нас фотографишеш? Видиш да је тренутак, и то урадиш? Зашто је то толико тешко?
Kада бих направила два фолдера на рачунару, и у један убацила фотографије детета са мојим супругом, а други са мном, погодите ко би „победио“?
Погодите ко би имао више ухваћених прелепих, а спонтаних тренутака, јер се оно друго у том тренутку сетило да отвори камеру на телефону?
Погодите ко не би имао ни две лепе фотографије да нема заову фотографа? Шта ћемо са вама које немате заову која има профи камеру, да вас повремено фото сешнује?
Стога, мужеви, слободно се некад латите камере и фотографишите своје жене са децом. Вас можда то „смара“, али нама значи. То је успомена. Сваки дан су све већи, и никада више неће бити мали као претходног дана. Било би лепо макар имати успомену на то, зар не?
Извор: Немајка