Огуглала сам након година добијања порука од странаца да су подухвати мох детета опасни и да сам неодговорна што их допуштам.
Чекајући дете испред школе, стојим иза ограде која одваја игралиште предшколаца од родитеља. Наши петогодишњаци у колонама корачају из зграде према дворишту. Жмиркају на поподневном сунцу након много часова проведених унутра.
Оглашава се звоно, и деца, слободна од учитеља, трче под налетом енергије према справама за игру. Нека деца уживају на тобоганима, друга се играју школице или цртају кредом по бетону, а понека ускачу родитељу или беби-ситерки у крило, како би се ослободила напетости на крају дана.
Моје дете трчи право ка 4,5 метра високој огради и почиње да се пентра. Замислите мешавину Спајдермена и Флеша, и добили сте моју ћерку. Својим највећим достигнућем сматрам то што је никад нисам изгубила – њена спретност може једино да се мери са њеном брзином. Често јој у косу стављам велику црвену машну као направу за праћење. Тако успевам да је угледам док се клатара на дрвећу или виси наглавачке са скеле. Чим изађемо из куће, ја непрестано покушавам да је сустигнем.
Њена енергија ме често исцрпи; Морам да одржавам уздржану пажњу, стално балансирајући између њеног осећаја слободе и (ретке) забринутости за исправност њеног расуђивања. Пентра се по камењу и љуља на капијама. Прескаче по шест бетонских степеника да би доскочила на тротоар. Понекад жалим што није мање живахна, али онда се сетим да то, што је атлетски тип, може само да донесе добробит и њеном телу и њеном уму у развоју.
Умем да се носим са тим; чиним то годинама. Оно што ме урнише су упозорења странаца. Кад се моја ћерка данас попела уз ограду на висину од два метра, наизменично стављајући једну по једну ногу у обруч од жице, њени другари гледали су са одушевљењем. Једна девојчица разиграно је скочила на ограду и покушала да се пење, кад ју је отац зауставио. “Ми се не пењемо на ограде,” гласно је казао, са намером да га чујем. Примила сам напад са равнодушним изразом лица. Усавршила сам реаговање у таквим ситуацијама.
Огуглала сам након година добијања порука од странаца да су подухвати мог детета опасни и да сам неодговорна што их допуштам. Недавно је моје дете ходало по широком зидићу на метар изнад земље, када јој је пришла жена – упркос присуству њене мајке – и рекла јој да одмах мора да сиђе. Жена је била толико напета да је физички покушала да скине моју ћерку са зидића. Одговорила сам: “У реду је, стварно. Уме то она.”
Сваком забринутом незнанцу пружим разуверавајући осмех а они по правилу негодују, нервозно се осврћући према мојој угроженој девојчици. Ова конкретна жена није попуштала. “Она носи сандале; оне су клизаве!” Још једном сам одговорила: “Њен мозак је то узео у обзир, без бриге.” Изнервирана, коначно се повукла, а ја сам зарадила још један ожиљак у борби да обезбедим свом детету неометано кретање кроз окружење.
Моја ћерка једва да је досад зарадила одрано колено, а камоли неки прелом. Чак и да јесте, не бих покушавала да станем на пут њеној потреби за авантуром. Потребно јој је много физичке активности још откако је била беба, када је научила да пузи бацајући играчку изван домашаја, и вукући тело према њој. Кад је проходала, морала сам да је истрчавам као лабрадора. Некада бисмо отишли у Централ парк још пре свитања, и она би галопирала низ брежуљке и тумарала по стазицама. Са једва две године савладала је све степенике дворца у парку, и да није овог чудесног, акробатски настројеног и исцрпљујућег детета, никад не бих посматрала излазак сунца са тог места.
Најгоре критике које сам добила су оне да сам претерано попустљив родитељ и да не умем да дисциплинујем своје дете – као да су пењање на ограде и јурцање – ружно понашање. Небројено пута сам добила грдњу и лекцију о томе да су “деци потребне границе”. Оно што је посебно фрустрирајуће је што сам заправо прилично строг родитељ. Не толеришем непристојност, кењкање или агресивност. Редовно јој придикујем о саосећајности и манирима. Има свакодневне обавезе у кући и стриктно јој ограничавам број играчака. Иритира ме то што ме странци сматрају неодговорном и оптужују да је размазујем само зато што ми дете муњевито јурца низ улицу. Није у питању непослушност, али људи често сматрају да јесте.
Сви би требало да пожелимо својој деци такву спретност, коју могу да развију само кроз непрестано истраживање различитих терена. Мешање у ризичне игре младих сисара само угрожава нашу децу поткопавајући им самопоуздање. Такође, то омета њихов развој. Морам да се обуздавам да не повичем, “Оставите их на миру! Пустите их да се играју!”
Такође, питам се колико често би ме критиковали да ми је дете дечак. Направила бих експеримент, само кад бих пронашла дечака који је толико снажан и неустрашив као моја ћерка. Или ја можда не примећујем дечаке који скачу са велике висине или се суљају низ шипке – а не примећујем их јер сам научена да очекујем такво понашање од дечака. Јесмо ли још увек друштво које девојчице учи да се “понашају” подривајући њихово поузадње у сопствену снагу и способности?
Неки странци, очигледно запрепашћени вратоломијама моје ћерке, покушавају да ублаже своју напетост подсећајући њу – и себе – да је девојчица. Када скочи са скеле и слети на нечију ногу попут шимпазе, обично јој кажу “Како си лепа!” или “Како ти је лепа хаљиница!”. Након што је прелетела метар и по, они једино примећују њену хаљиницу.
Прошле недеље нашле смо се на ободу ливаде у Централ парку. Школа је била затворена а време је било лепо. Јесење сунце и плаво небо били су у хармонији, а лишће је почело да жути. Моја ћерка је почела да се пење на ограду око ливаде. То је прометно место и тако лепог дана, на десетине странаца су пролазиле поред нас. Припремила сам се за хор преплашених повика. Моја ћерка је пребацила ногу преко врха ограде и почела да се спушта. Онда је окренула назад и, пошто јој је досадило пењање, скочила на стазу. Старија жена са сребрном косом која се ослањала на штап застала је да је посматра.
“Ваша ћерка је одлучна и јаке воље. Волела бих да је свој деци – посебно девојчицама – дозвољено да слободно тумарају. Нека увек буде таква.” Кад је то рекла, жена је наставила низ стазу, а ја сам се скоро расплакала. Сулудо је зависити од љубазности страаца, али нема веће радости него када је неочекивано примите.
Превела: Јована Папан
Извор: detinjarije.com