Dragi stranci, prestanite da mojoj živahnoj ćerki govorite kako će se povrediti

28 januara, 2018

Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati moh deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam.

Čekajući dete ispred škole, stojim iza ograde koja odvaja igralište predškolaca od roditelja. Naši petogodišnjaci u kolonama koračaju iz zgrade prema dvorištu. Žmirkaju na popodnevnom suncu nakon mnogo časova provedenih unutra.
Oglašava se zvono, i deca, slobodna od učitelja, trče pod naletom energije prema spravama za igru. Neka deca uživaju na toboganima, druga se igraju školice ili crtaju kredom po betonu, a poneka uskaču roditelju ili bebi-siterki u krilo, kako bi se oslobodila napetosti na kraju dana.
Moje dete trči pravo ka 4,5 metra visokoj ogradi i počinje da se pentra. Zamislite mešavinu Spajdermena i Fleša, i dobili ste moju ćerku. Svojim najvećim dostignućem smatram to što je nikad nisam izgubila – njena spretnost može jedino da se meri sa njenom brzinom. Često joj u kosu stavljam veliku crvenu mašnu kao napravu za praćenje. Tako uspevam da je ugledam dok se klatara na drveću ili visi naglavačke sa skele. Čim izađemo iz kuće, ja neprestano pokušavam da je sustignem.
Njena energija me često iscrpi; Moram da održavam uzdržanu pažnju, stalno balansirajući između njenog osećaja slobode i (retke) zabrinutosti za ispravnost njenog rasuđivanja. Pentra se po kamenju i ljulja na kapijama. Preskače po šest betonskih stepenika da bi doskočila na trotoar. Ponekad žalim što nije manje živahna, ali onda se setim da to, što je atletski tip, može samo da donese dobrobit i njenom telu i njenom umu u razvoju.
Umem da se nosim sa tim; činim to godinama. Ono što me urniše su upozorenja stranaca. Kad se moja ćerka danas popela uz ogradu na visinu od dva metra, naizmenično stavljajući jednu po jednu nogu u obruč od žice, njeni drugari gledali su sa oduševljenjem. Jedna devojčica razigrano je skočila na ogradu i pokušala da se penje, kad ju je otac zaustavio. “Mi se ne penjemo na ograde,” glasno je kazao, sa namerom da ga čujem. Primila sam napad sa ravnodušnim izrazom lica. Usavršila sam reagovanje u takvim situacijama.
Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati mog deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam. Nedavno je moje dete hodalo po širokom zidiću na metar iznad zemlje, kada joj je prišla žena – uprkos prisustvu njene majke – i rekla joj da odmah mora da siđe. Žena je bila toliko napeta da je fizički pokušala da skine moju ćerku sa zidića. Odgovorila sam: “U redu je, stvarno. Ume to ona.”
Svakom zabrinutom neznancu pružim razuveravajući osmeh a oni po pravilu negoduju, nervozno se osvrćući prema mojoj ugroženoj devojčici. Ova konkretna žena nije popuštala. “Ona nosi sandale; one su klizave!” Još jednom sam odgovorila: “Njen mozak je to uzeo u obzir, bez brige.” Iznervirana, konačno se povukla, a ja sam zaradila još jedan ožiljak u borbi da obezbedim svom detetu neometano kretanje kroz okruženje.
Moja ćerka jedva da je dosad zaradila odrano koleno, a kamoli neki prelom. Čak i da jeste, ne bih pokušavala da stanem na put njenoj potrebi za avanturom. Potrebno joj je mnogo fizičke aktivnosti još otkako je bila beba, kada je naučila da puzi bacajući igračku izvan domašaja, i vukući telo prema njoj. Kad je prohodala, morala sam da je istrčavam kao labradora. Nekada bismo otišli u Central park još pre svitanja, i ona bi galopirala niz brežuljke i tumarala po stazicama. Sa jedva dve godine savladala je sve stepenike dvorca u parku, i da nije ovog čudesnog, akrobatski nastrojenog i iscrpljujućeg deteta, nikad ne bih posmatrala izlazak sunca sa tog mesta.
Najgore kritike koje sam dobila su one da sam preterano popustljiv roditelj i da ne umem da disciplinujem svoje dete – kao da su penjanje na ograde i jurcanje – ružno ponašanje. Nebrojeno puta sam dobila grdnju i lekciju o tome da su “deci potrebne granice”. Ono što je posebno frustrirajuće je što sam zapravo prilično strog roditelj. Ne tolerišem nepristojnost, kenjkanje ili agresivnost. Redovno joj pridikujem o saosećajnosti i manirima. Ima svakodnevne obaveze u kući i striktno joj ograničavam broj igračaka. Iritira me to što me stranci smatraju neodgovornom i optužuju da je razmazujem samo zato što mi dete munjevito jurca niz ulicu. Nije u pitanju neposlušnost, ali ljudi često smatraju da jeste.
Svi bi trebalo da poželimo svojoj deci takvu spretnost, koju mogu da razviju samo kroz neprestano istraživanje različitih terena. Mešanje u rizične igre mladih sisara samo ugrožava našu decu potkopavajući im samopouzdanje. Takođe, to ometa njihov razvoj. Moram da se obuzdavam da ne povičem, “Ostavite ih na miru! Pustite ih da se igraju!”
Takođe, pitam se koliko često bi me kritikovali da mi je dete dečak. Napravila bih eksperiment, samo kad bih pronašla dečaka koji je toliko snažan i neustrašiv kao moja ćerka. Ili ja možda ne primećujem dečake koji skaču sa velike visine ili se suljaju niz šipke – a ne primećujem ih jer sam naučena da očekujem takvo ponašanje od dečaka. Jesmo li još uvek društvo koje devojčice uči da se “ponašaju” podrivajući njihovo pouzadnje u sopstvenu snagu i sposobnosti?
Neki stranci, očigledno zaprepašćeni vratolomijama moje ćerke, pokušavaju da ublaže svoju napetost podsećajući nju – i sebe – da je devojčica. Kada skoči sa skele i sleti na nečiju nogu poput šimpaze, obično joj kažu “Kako si lepa!” ili “Kako ti je lepa haljinica!”. Nakon što je preletela metar i po, oni jedino primećuju njenu haljinicu.
Prošle nedelje našle smo se na obodu livade u Central parku. Škola je bila zatvorena a vreme je bilo lepo. Jesenje sunce i plavo nebo bili su u harmoniji, a lišće je počelo da žuti. Moja ćerka je počela da se penje na ogradu oko livade. To je prometno mesto i tako lepog dana, na desetine stranaca su prolazile pored nas. Pripremila sam se za hor preplašenih povika. Moja ćerka je prebacila nogu preko vrha ograde i počela da se spušta. Onda je okrenula nazad i, pošto joj je dosadilo penjanje, skočila na stazu. Starija žena sa srebrnom kosom koja se oslanjala na štap zastala je da je posmatra.
“Vaša ćerka je odlučna i jake volje. Volela bih da je svoj deci – posebno devojčicama – dozvoljeno da slobodno tumaraju. Neka uvek bude takva.” Kad je to rekla, žena je nastavila niz stazu, a ja sam se skoro rasplakala. Suludo je zavisiti od ljubaznosti straaca, ali nema veće radosti nego kada je neočekivano primite.
Prevela: Jovana Papan
Izvor: detinjarije.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama