Neka istraživanja pokazuju da gotovo polovina sve dece na svetu iskuse neku vrstu izbirljivog hranjenja, kaže za naš portal Aleksandra Bokun, defektolog-oligofrenolog i osnivač centra za defektološku podršku razvoju i učenju ABC dete.
– To znači da i polovina svih roditelja iskuse „traumu“ u vezi sa razmišljanjem, brigom, pokušavanjem na različite načine da reše problem, pa čak i pribegavanjem neprikladnim metodama, jer roditeljski alarm skenira i prijavljuje da je dete mršavo, neuhranjeno, ne jede dovoljno i izgleda kao da svakog dana jede još manje ako je to uopšte moguće… Ako ste iskusili, razumećete. – objašnjava Aleksandra.
Ona kaže da izbirljivci u jelu mogu biti: prosečni i ekstremni. Prosečan izbirljivac je onaj koji jede raznovrsnu hranu koju voli.
– Kod prosečnih izbirljivaca izostaju velike emocionalne reakcije ili često zagrcavanje (refleks povraćanja). Jede neko povrće/voće. Može biti u tipičnoj fazi izbirljivosti u jelu (između prve i druge godine života). Ekstremni izbirljivac, s druge strane, jede manje od 25 vrsta hrane (namirnica). Uznemiri se pri izlaganju novoj/drugačijoj hrane i može da ne jede voće, povrće. – kaže Aleksandra i dodaje da, iako je pojava izbirljivosti u jelu česta, roditelji se uglavnom suočavaju sa dva velika problema.
– Prvi problem je da nam je rečeno da slušamo strategije „stare škole“, a drugi problem je da nam je rečeno jednostavno čekajte da ga „prođe“.
Kako kaže naša sagovornica, strategije „stare škole“ imaju posledice koje nisu dobre. Prema intenzitetu pritiska i metodama kojima roditelji pribegavaju da bi naveli dete da pojede nešto što ne voli, možemo uočiti četiri kategorije:
Klub čistog tanjira
Bilo da je u pitanju zahtev da se pojede sve iz tanjira ili varijacije toga u vidu određenog broja zalogaja, u pitanju je primoravanje.
Nagrađivanje slatkišima
Bilo da su u pitanju slatkiši ili slaniši, svakako hrana koju dete najviše voli, a obično je nezdrava, u pitanju je ucenjivanje.
Sakrivanje povrća u hrani
Bilo da je u pitanju menjanje recepata ili menjanje ambalaže, u pitanju je prevara.
Probaj zalogaj (noviji trik)
Bilo da je u pitanju zahtev „probaj jedan zalogaj od svega i možeš da ideš“ ili dva, tri, u pitanju je presija.
– Ove strategije suštinski i dugoročno ne donose rezultate što je istraživanjima i dokazano. Čak mogu dovesti i do brojnih neželjenih posledica, kaže Bokun.
Neke od tih posledica su:
- Frustracije i odustajanje (često dete izdrži čitav dan da ne jede, u svakom slučaju najčešće duže od roditelja. Pre će da gladuju nego da jedu nešto što neće).
- Prejedanje (koliko god sada izgledalo privlačno da se vaše dete prejeda, u odraslom dobu to postaje ozbiljan problem). Učimo dete da ne sluša svoje telo i signale koje mu ono daje – kada je gladno, a kada sito.
- Zdrava hrana postaje manje poželjna i privlačna jer slatkiši stalnim nagrađivanjem ili ucenjivanjem bivaju stavljeni na pijadestal.
- Gubi se poverenje prilikom pokušavanja da prevarite dete sakrivanjem druge hrane u njihovu omiljenu ili menjanjem recepata. To može dovesti do toga da dete više neće ni da proba npr. omlet u koji ste pokušali da mu podmetnete tikvice, a koji je pre toga veoma voleo.
– Uglavnom je većina nas, odraslih, osetila neke od ovih posledica ili bila izložena nekoj od ovih „strategija“. To je rposto bio način na koji su nas roditelji navodili da pojedemo ono što želimo. Svi mi smo to osetili ili još uvek osećamo na svojoj koži. Možda je vreme da to promenimo. – objašnjava naša sagovornica.
Ona naglašava da i stav „ne brinite, proći će ta faza“ takođe daje posledicu. Čekanje u tom slučaju može biti opasno jer stanje može da se čak i pogorša. Tada prosečni izbirljivac može da se razvije u ekstremnog.
– Dolazi do senzorne deprivacije, tj. slabljenja veština senzornog procesuiranja. Smanjila se izloženost različitim ukusima, teksturama i mirisima i samim tim deca postaju senzitivnija na novu hranu. Sada jedu još manje raznovrsno jer su čekala tako dugo i limitirala svoje izlaganje.
Deca mogu postati izbirljiva u jelu iz više razloga, neka od njih su prirodno osetljivija na ukus, miris i teksturu, dok druga razvijaju svoju izbirljivost kopirajući svoje roditelje, tj. njihove izbirljive navike.
Šta je, onda, rešenje?
Sigurno je da će se navike izbirljivosti u hrani razviti ukoliko roditelji kažnjavaju, ucenjuju ili nagrađuju njihove navike u ishrani.
– Svakako treba podeliti odgovornost; kao roditelji imate odgovornost da nahranite svoje dete, ali i vaše dete ima svoje odgovornosti. Vi kontrolišete šta, gde i kada dete jede, a dete odlučuje da li će i koliko jesti. Treba ponuditi hranu koja odgovara uzrastu deteta. Hrana treba da bude raznovrsna, a ne ograničena samo na onu koju dete hoće da jede. Potrebno je u proseku do 15 puta ponuditi novu hranu da bi je dete probalo. Nove stvari uvek predstavljaju izazov, pa im je zgodno u toj meri i pristupiti. To bi na praktičnom nivou značilo pomozite detetu opisivanjem, poređenjem sa nekom hranom koju su već probali ili je vole, neka dete pipne hranu ili je samo pomiriše za početak i budite strpljivi! Poštujte male/neobične izbore i preferencije vašeg deteta, kao što je sendvič bez korice itd. Učinite obrok prijatnim, opuštenim. Pored toga, svakako vam je potrebna struktura, što znači uobičajeno vreme, sedenje za stolom čitave porodice, bez distraktora (tv, tablet, telefon, internet). – objašnjava Aleksandra Bokun, osnivač centra ABC dete.
Ukoliko su u pitanju ektremni izbirljivci svakako je dobro obratiti se stručnjaku, koji će otkriti skrivene uzroke izbirljivosti, bilo da su senzorne ili druge prirode, i pomoći vam da ih na adekvatan način prevaziđete vežbama za stolom i van stola.