Полазак детета у први разред је један од најважнијих догађаја у животу детета, али и у животу родитеља.
Деца углавном с узбуђењем ишчекују тај велики дан и радују се промени већ од првог дана преласка у предшколску групу вртића, док велики број родитеља упркос великој радости пре свега осећа бригу. Да ли ће се снаћи? Ко ће му бити учитељица? Да ли ће његов најбољи друг бити са њим у разреду? Шта ако га учитељица пита нешто што не зна?
Тачне одговоре на ова питања вероватно нико не може унапред дати, али уместо њих, ево 7 практичних савета за родитеље будућих ђака првака:
Подржите самосталност детета – Полазак детета у школу велики је животни догађај попут првих речи или проходавањем. Осим тога што су сви ови догађаји важни развојни стадиуми, сличност им је и то што се и вештина проходавања и вештина „идења у школу“ поступно развијају. Као што у почетку проходавања морате придржавати дете, али касније бива све стабилније и врло брзо почиње неухватљиво брзо да трчи, тако је и у почетку школовања потребно доста родитељске помоћи и подршке док дете у потпуности не развије самосталност.Ипак треба имати на уму да дете које неко стално носи, и које се никада није ослонило на сопствене ноге, вероватно никада неће правилно потрчати. На исти начин дете које никада није покушало да уради нешто без помоћи, никако не може развити вештину самосталности.
Постоје бројни начини на које дете може активно да учествује у припремама за школу. Дете може (уз сугестије о квалитету) учествовати у избору школске торбе, перетонице и свески. Ако постоји финансијска препрека, објасните детету да може да одабере производ до одређене суме – деца то схвате као игру и заиста поштују договорено.
Укључите дете у избор гардеробе за пријем првака и први дан школе. Помозите му да научи пут од куће до школе, нека оно буде Ваш водич пре него што га пустите без пратње у школу или из школе. Осмислите систем за обележавање домаћих задатака (одлична тактика су нпр. мали самолепљиви папирићи који вире из књиге) и време у ком ће дете самосатално покушати да заврши задатке. Будите ту да га придржите ако му затреба помоћ – и похвалите га када видите да му помоћ није баш увек потребна.
Дозволите детету да учи на сопственим грешкама. – Наравно да нико не жели намерно да направи грешку. Још мање желимо да намерно пустимо да дете направи грешку. Ако видимо да је нешто погрешно, исправићемо га, тако му помажемо, зар не?
То је донекле тачно. На пример када дете донесе домаћи задатак на преглед и видимо да је написало да је 2+2=5, објаснићемо му да је погрешило, и показаћемо му како да дође до правог решења и да исправи грешку.
Ипак, у неким ситуацијама жеља да помогнемо детету доноси више штете него користи. На пример када исправљамо сваки детаљ и инсистирамо на савршенству. Дете на тај начин добија поруку да није довољно добро и постаје демотивисано.
Помоћ у виду Вибер групе где прослеђујемо добијене информације шта је било за домаћи детету такође наноси више штете него користи. Дете на тај начин учи да не мора или да није у стању да запамти шта је за домаћи. Уколико му дозволимо да једном заборави домаћи током првог разреда, док се успех још увек не оцењује бројчано, дете ће научити да његови поступци имају последицу, а да му та последица не наноси дуготрајну штету.
С друге стране, уколико се током првог циклуса образовања (од првог до четвртог разреда) дете увек ослања на то да ће родитељ добити све неопходне информације путем Вибер групе, прелазак у пети разред представљаће му много већи проблем него детету које је већ стекло добре радне навике у првим годинама школовања.
Питајте, и научите дете да пита. –Објасните детету да нема ништа лоше у томе да подигне руку и да пита учитељицу да понови или да да додатно објашњење. Учитељице су ту да им помогну да разумеју градиво, а само онај ко мисли да све зна никада неће ништа ново научити. Подразумева се да ће некада деца имати питања.Ово такође важи и за родитеље. Свака учитељица на првом родитељском напомене када је термин за индивидуалне разговоре, а по потреби овај термин може и прилагодити. Уколико имате неку дилему везану за наставне методе или организацију наставе, најбољи начин да их разрешите је заказивањем индивидуалног разговора са учитељицом и постављањем питања директно њој.
Градите позитиван став према школи и учитељици. – У школама где постоји више од једне учитељице често се јављају одређене преференце. Упркос томе што би родитељи више волели да им дете иде код једне, него код друге учитељице, треба имати на уму жеље деце – а деца само желе да крену у први разред (касније само желе распуст 😊 ).
Када дете пита: „А ко ће ми бити учитељица?“, одговорите: “Имаћеш најбољу учитељицу за тебе! Она ће те волети и ти ћеш волети њу и сви ћете свашта лепо научити са њом!”. – Разговарати пред дететом о томе која је учитељица “најбоља”, може дугорочно гледано, нанети више штете него користи.
Без обзира на околности, увек постоји могућност да дете ипак из овог или оног разлога не буде додељено жељеној учитељици. У том тренутку уместо радости због поласка у школу, дете осећа разочарење. Подсвесно му се могу јавити мисли попут: “Ова учитељица није довољно добра” или “Ако нисам код најбоље учитељице, можда ја нисам довољно добар?”.
У свакој ситуацији имајте на уму да је један од најважнијих задатака у првом разреду поставити позитиван став према школи, учењу, образовању и наставном особљу. Начин на који дете доживљава учитељицу и школу у прве четири године, често постаје модел који се преноси на целокупни ток образовања, а позитиван став према учењу олакшаће у великој мери сам процес учења током читавог школовања, не само током прва четири разреда.
Подстакните социјализацију детета. – Деца већ у првим годинама живота имају своје „најбоље другаре“. Ми родитељи често се спријатељимо са родитељима најбољих другара. И онда пред полазак у школу стрепимо од тога да ли ће пријатељство успети да се одржи ако не буду ишли у исти разред.
Овај савет у великој мери сличан је са претходним – покушајте да изградите позитивне ставове у односу на другу децу.
Дете ће на промену реаговати исто као и родитељ.
Уколико родитељи представе евентуално раздвајање деце у одељењима као страшан догађај, и дете ће раздвајање од најбољег друга/другарице доживети као проблем. Уколико родитељ детету објасни да то само значи да ће и он и најбољи друг/другарица упознати сву децу из оба одељења брже него остала деца, која немају најбољег друга да их представи, дете ће овај догађај много лакше прихватити.
Ако је могуће, организујте барем једну прилику за дружење са најбољим другом након школе одмах у првој недељи, како би дете ће схватило да најбољи другови остају најбољи другови чак и када нису у истом одељењу.
Будите детету колега, а не његов „радник“ или „газда“. – Охрабрите дете да од првог дана самостално обавља задатке везане за школу и објасните му да је школа његов посао. Од почетка школске године му понављајте да маме и тате сами знају које задатке треба да обаве на послу, а тако и деца треба сама да знају које задатке треба да обаве у школи. Ако би нам колега стално говорио шта да радимо, онда нам он постаје шеф. А деца заиста не желе да им неко шефује. Ако желимо да будемо сами свој газда (а већина деце заиста жели), онда морамо сами знати који су нам задаци и потрудити се да их обавимо најбоље што можемо сами, па тек онда тражити помоћ.
Родитељи су ту да помогну и охрабре дете као колеге што помажу и охрабрују једни друге, али не треба да обављају задатке уместо детета. Нема смисла да колега обави сав задатак.
Опустите се. – Сва деца уписаће се у први разред и сва деца радоваће се поласку у школу. Ваше дете имаће, као и сва остала, боље и лошије дане. Ствари које ће савладавати са лакоћом и ствари које ће му представљати препреку и око којих ће му бити потребна додатна подршка и помоћ. Децу са којом ће се слагати боље и децу са којом никако неће желети да се дружи. Најважнији фактор и најважнију улогу у савладавању свих потенцијалних препрека представљате Ви, родитељи. Докле год се дете има сигурност, љубав и пажњу код куће, немате разлога за бригу.
Срећно!
Аутор: Сандра Жарковић (Стефанова и Филипова мама, мастер професор немачког језика и књижевности)