O načinu života, standardu, obrazovanju, vrtićima i školama u Norveškoj, pisali smo mnogo puta. Iskustva pojedinih roditelja koji su nam se javljali govore da su uslovi u školama i vrtićima daleko bolji nego kod nas, a da je način rada više prilagođen potrebama deteta.
Međutim, do koje granice se treba prilagođavati dečjim potrebama? Što je više moguće dok to ne ugrožava funkcionisanje porodice i institucije. Ali, problem nastaje kad pomešamo potrebe sa željama. Za dobrobit dece, vrlo često moramo raditi protivno njihovim željama, a da bismo ih sačuvali od lošeg uticaja koji ponekad može imati nesagledive posledice.
Upravo tu je, ako možemo suditi po vapaju jedne majke, krenulo naopako u norveškom sistemu. Ovako ona piše za portal www.nrk.no.
„Išlo je tako brzo! Imali smo aktivnog i dobrog dvanaestogodišnjaka, sa odličnim drugarima na ulici i u rukometnom timu. Počeli smo da brinemo kad je rukometno igralište zamenio tržnim centrom, a svoje do tad dobre drugare novim i starijim.
Počeo je da zaključava vrata svoje sobe, a novac je nestajao.
Pre nego što smo se osvrnuli, imali smo 13-godišnjaka sa nelečenom dijagnozom, a do pomoći je bilo nemoguće doći jer su nadležne ambulante preplavljene tinejdžerima upravo zbog eskalacije ovog problema.
Svađa, manipulacija, kršenje pravila i granica, laži, novi sumnjivi prijatelji.
I ostalim roditeljima koji ovo čitaju:
Probali smo sve! Da, oduzeli smo mobilni telefon i pokušali da kontrolišemo detetovo korišćenje interneta. Da, uveli smo čak i kućni pritvor. Ne, nismo mu davali džeparac.
Trudili smo se sa poverenjem i nagradama, ljubavlju i grdnjom, opomenama i razumevanjem. Sarađivali smo sa školom, stručnjacima, policijom i eksternim kontaktom. Prihvatili smo svu moguću pomoć i mere zaštite dece u kući.
Mi smo sasvim obični roditelji, ni loši ni savršeni. Imamo još dece i ona ne koriste marihuanu. Znamo da je najlakše pomisliti da smo uradili nešto loše da bismo se našli u ovoj situaciji, ali istina je da se to može dogoditi svakom.
Svakog jutra se budimo i shvatamo da nam se život pretvorio u noćnu moru svakog roditelja. I zato sada VIČEMO na sav glas:
Možemo li prestati da pitamo da li deca zavisna od droge žele pomoć?
Moje dete može da se napije do granice da ugrozi sebi život, ali niko ne može da upotrebi prinudu.
Da sam ja bila zavisna dok sam bila trudna sa svojim detetom, bila bih prisilno hospitalizovana i detoksirana kako bi dete bilo zaštićeno.
I da moje dete ima poremećaj u ishrani, a ne poremećaj zloupotrebe supstanci, moglo je da bude primljeno u omladinski centar i nasilno hranjeno, a zatim poslato na lečenje.
Ali kada moje dete odluči da puši marihuanu, ne postoji niko ko može da primeni bilo koji oblik prinude.
Svaka pomoć je dobrovoljna ili na osnovu saglasnosti. Naravno, dečji glas se od određenog uzrasta mora čuti i uzeti u obzir, ali zar na uštrb života i zdravlja?
Nadležni veruju da su poremećaji zloupotrebe supstanci kod najmlađih posledica osnovne mentalne bolesti, i istražiće – ako dete to želi .
Ako je detetu dijagnostikovan mentalni poremećaj, lekovi mogu pomoći da se poremećaj drži pod kontrolom – ako dete to želi.
Tim u univerzitetskoj bolnici koju posećujemo spreman je da dočeka dete i razgovara o izazovima zloupotrebe supstanci – ako dete to želi .
Kada upotreba droge traje već neko vreme i mladi mozak jasno pokazuje znake toga, a najbliži se pitaju da li je u pitanju psihoza, mogu da pozovu specijalistički tim za rano otkrivanje psihoze.
Oni mogu reći da dete mora biti bez droge šest nedelja pre nego što mogu da procene da li je bilo koja psihoza u pozadini ili izazvana drogom.
Policija nudi preventivne pozive – ako dete želi .
Krivična dela koja su počinila deca i omladina mlađa od 15 godina odbacuju se, pošto je dete mlađe od krivičnog minimuma. Tako da deca mogu slobodno da prodaju, kupuju i koriste drogu u ovoj zemlji do svoje 15. godine. I oni to rade!
Pored toga, postoje i nove smernice koje navode da se posedovanje droge za ličnu upotrebu ne kažnjava ako je korisnik zavisnik od droge. Dakle, deca i mladi zavisni od droga – uključujući i one iznad minimalne starosne granice za krivično delo – mogu u praksi slobodno da prodaju, kupuju i koriste drogu.
Može im se ponuditi razgovor u policiji – ako žele .
Ali dete ne želi ništa drugo nego da puši marihuanu i bude naduvano. Roditelji ginu u pokušaju da spasu svoje dete. Jedva spavaju, bolesni su od brige.
A kada konačno vide da više nemaju moći i puze do krsta i traže još pomoći od Agencije za zaštitu dece, koja je jedini organ koji može da izvrši određeni oblik prinude, ispostavlja se da je mera koju dete Socijalna agencija može ponuditi da dete zavisnik od droge stavi zajedno sa drugom decom zavisnom od droge u instituciju bez zaključanih vrata ili bilo kakve mogućnosti lečenja.
U ovoj zemlji ne lečimo decu nasilno. I ne zaključavamo vrata. Ovde bismo radije pustili dete da se opije do smrti – ako to dete želi.“ – završava svoje pismo anonimna, očajna majka iz Norveške.
Svaki sistem, bez sumnje, ima svoje dobre i loše strane. Prava dece se moraju poštovati, ali ne i kada će korišćenje tih prava ugroziti njihov ili život bilo koga drugog.