Млади студент на једном универзитету је пошао у шетњу са својим професором. Док су шетали и разговарали угледаше поред пута пар старих ципела које су, по свему судећи, припадале сиромашном сељаку који је у близини радио у пољу и који је приводио крају свој посао.
Студент рече професору: „Хајде да се нашалимо са сељаком: сакрићемо му ципеле, а затим ћемо се склонити иза грмља и посматрати његове реакције док их буде тражио.“
Професор му одговори: „Младићу, никада се немој шалити на рачун туђе невоље и беде. Будући да си богат, можеш себи приуштити веће задовољство од овог сиромаха. Стави златни новчић у сваку његову ципелу, а тада ћемо се сакрити и посматрати његову реакцију.“
Студент то и учини и обојица се склонише иза неког грма у близини. Сељак је завршио свој посао и убрзо дошао преко поља до места уз пут где је оставио свој капут и ципеле. Док је облачио капут, гурнуо је ногу у једну ципелу и открио да му је нешто у ципели. Прво је помислио да је каменчић, али убрзо схвати да је то златни новчић.
Сав у чуду погледа у новчић, осврну се око себе, те поче посматрати новчић неко време. Поново се осврнуо на све стране, али није видео никога. Ставио је новчић у свој џеп, те наставио обувати другу ципелу. Али његово изненађење је било још веће када је и у њој пронасао новчић. Одједном су га савладале емоције. Бацио се на колена, подигао главу према небу и гласно почео да изговара молитву у знак захвалности. У њој је говорио о својој болесној и беспомоћној жени и својој деци која су без хлеба, а захваљујући невидљивој руци која му је послала новац, они ће бити спасени.
Студент је остао дубоко ганут, са сузама у очима. Професор га упита: „Да ли би био срећнији да си се нашалио са овим сељаком него што си сада?“ Младић му одговори: „Научили сте ме лекцији коју никада нећу заборавити.
Сада стварно разумем ове речи које пре нисам разумео: ‘Више је благословен онај који дарује, него онај који прима!'“
Извор: balkanspress.com