Друштво психолога Србије изразило је озбиљну забринутост и неслагање са предлогом да се трајање наставног часа скрати на 30 минута, јер таква мера, како су појаснили, иако наизглед практична, носи бројне негативне последице по квалитет образовно-васпитног процеса и психолошку добробит ученика.
”Проблем са предлогом о скраћивању часова није само у томе што није стручно образложен, већ и у погрешној слици ученика на којој почива. И деца и одрасли могу да изгубе концентрацију већ после неколико минута, али исто тако могу да остану дубоко ангажовани и сатима, уколико учествују у смисленим, изазовним и мотивишућим активностима. Концентрација није фиксни капацитет ученика, већ зависи од тога у којој мери је оно што се дешава на часовима смислено и ангажујуће за ученике и од атмосфере у школама.” – наводи се у саопштењу ДПС.
Из Друштва истичи да је учење сложен когнитивни процес који захтева време за увод, обраду, вежбање и рефлексију.
Истраживања из области образовне психологије јасно указују да је ученицима потребно одређено време да се фокусирају, повежу ново градиво са претходним знањем и усвоје га са разумевањем смисла садржаја. На часовима од 30 минута тај процес се своди на преношење информација, без времена за објашњења, питања, проверу разумевања и активно учешће ученика.
”Савремена настава заснива се на активном учењу, у којем ученик није пасивни прималац информација, већ активни учесник у процесу учења. То подразумева решавање проблемских ситуација, дискусију, истраживачки рад, сарадњу, постављање питања, критичко мишљење и повезивање градива са реалним животним ситуацијама. Овакви облици рада захтевају време – за увод у тему, разумевање проблема, размену идеја, грешке, корекције и закључивање. Истраживања указују да је активност ученика кључна за трајно и функционално знање. Ученици најбоље уче када су укључени, када имају прилику да размишљају, дискутију и примене знање. Скраћивање часова ограничава ове могућности и води ка површном учењу, памћењу без разумевања и смањеној мотивацији и подстиче примену метода фронталне наставе.“ – упозоравају из Друштва психолога Србије.
Додају и да би скраћивањем наставе на 30 минута посебно били погођени ученици са развојним, емоционалним и другим тешкоћама, којима је потребно више структуре, понављања и индивидуализованог приступа.
”Скраћивањем часова на 30 минута смањују се могућности за вођену подршку, додатна објашњења, постављање потпитања и диференцирани рад, који су кључни за рад у зони наредног развоја. Уместо да се ученицима омогући да напредују корак даље уз подршку наставника и вршњака, настава се своди на минимум који фаворизује већ развијене способности, док се потенцијали који тек треба да се развију занемарују. Тиме се продубљују разлике међу ученицима и пропушта основна развојна функција образовања.” – наводи се у саопштењу.
Са аспекта менталног здравља, убрзавање наставе и стални недостатак времена могли би утицати на пораст стреса како код ученика, тако и код наставника, тврде психолози.
”Наставници би били приморани да убрзано прелазе већ преобиман план наставе и учења, док би ученици могли изгубити осећај сигурности и континуитета у раду. То би довело до нарушавања квалитета односа у учионици, који је један од кључних заштитних фактора за психолошку добробит деце. Скраћени часови додатно би повећавали притисак, доводили до осећаја преоптерећености и могли би појачати анксиозност, фрустрацију и осећај неуспеха код деце и младих.” – појашњавају даље психолози.
Истичу и да, у околностима у којима је наш образовни систем, парцијалне и наметнуте мере, попут скраћивања часова, не само да не могу довести до побољшања, већ додатно урушавају већ озбиљно нарушен квалитет образовања у Србији и не дотичу ниједан од суштинских проблема образовног система: преоптерећене наставне планове, недостатак подршке ученицима и наставницима, потребе за системским улагањима у образовање, начин управљања образовањем, однос према струци и потпуно одсуство дијалога са онима који у школама раде. Зато је кључно питање образовне политике како обезбедити услове за квалитетну наставу.
”Друштво психолога Србије сматра да свака промена у организацији наставе мора бити заснована на стручно утемељеним анализама, емпиријским подацима и дугорочним ефектима на развој деце и младих. Уместо скраћивања часова, потребно је радити на прилагођавању наставних садржаја, јачању социо-емоционалне подршке у школама и стварању услова за квалитетно, смислено и одрживо учење.” – закључују психолози.












Ово је једини прави, смислен и стручан одговор на предлоге који се ових дана вештачки намећу, без икаквог упоришта у светској и нашој наставној пракси. Ништа више од овога не треба. Све је речено, сажето, концизно и научно утемељено.
Са једне стране, одлука може бити исправна. Разлог за то је смањена концетрација деце, којој ће ово бити олакшање. Питање је колики ће бити одмори између часова. То је одлучујуће. Јер се не ради само о томе да се слаба концентрација максимално искористи, него да се створе услови за „истресање седењем и радом нагомилане енергије“. Ако на 30 минута налепе 5 мин одмора, па одмах следећих 30 мин рада – ништа није урађено. Само још један пилот пројекат урађен за земље које имају новца да плате мале земље да блуде у идејама и тестирањима. Уствари КО је дао овај предлог??? Али хајде, ако је пројекат нек је пројекат, нека га ради пар изабраних репрезентативних школа 5 година и имаћемо резултате по којима ћемо се равнати.
Даље, ово је лоше јер се подилази квалитативном ослабљењу. Најмањи број деце има адекватну радну атмосферу кући. Школа је у тим годинама једино место у њиховим животима где се ради, и где је „циле миле“ најмање изражен. Зато је и омражена. У школи нема „драго дете нека ми ћемо“.
Ширим тему, ал овде јој је и место – школама треба више спорта и випе паузе. Више места за испуцавање експлозивности, места за реакцију, места за физичко доказивање, за ослобађање нагомилане енергије.
Одмори морају бити дужи, а часови могу остати на 45 мин.
Мора се наћи средина између држања поклопца на кипућем флуиду и скидања поклопца, тј давању одушка. Иначе лонац, институција, прска.
Само због хране, деца су могла постати другачија него генерације пре. А где је насиље у музици и филму, притисак који родитељи примају и преносе на децу, недостатак „присиле и батина“ ( ипак позитивно, ал успорава процесе – што је опет мање зло).
Више кретања