Ljubav obezvremenjuje čoveka, uznosi ga izvan uslova vremena. Time vreme nema vlast nad čovekom, bez obzira što on i dalje ostaje smrtan, što ostaje ranjen vremenom. Smisao ljubavnog događaja jedino čoveka čini živim, i to ne samo u vremenu, nego i nakon njega.
Nebojša Dugalić, glumac i profesor glume i njegova žena Dragana u oktobru slave 17 godina braka. Roditelji su petvoro dece . Jednog oblačnog julskog jutra pričao nam je o potrebi da ljubavlju razumemo drugo biće, suštini dramatike ljudskih odnosa, svojoj baki Rosandi, o gnevu koji ojačava jedan brak, o tome šta uči od svoje dece, o ranjivosti u braku i mnogolikim osmišljenjima ljubavnog odnosa…
U oktobru ćete proslaviti sedamnaest godina braka. Sedamnaest kakvih godina?
Brak je intenzivna upućenost dvoje ljudi jedno na drugo po mnogim osnovama. On podrazumeva mnogo truda oko samoprevazilaženja, obuzdavanja svojih slabosti i dospevanja do onog drugog. Kao i sam život, bilo da je u pitanju prijateljstvo, brak, roditeljstvo, bratstvo, sestrinstvo – to je poziv na trud i podvig da sebe podmetnemo drugome kao podlogu da on uzraste i da oboje uzrasta u tom samoprevazilaženju.
Kako se u braku odvija to uzajamno uzrastanje?
Istina nekog dobrog odnosa ne zavisi samo od naše dobre namere i od toga koliko se čovek trudi. Istina tog odnosa zavisi, osim od obostrane spremnosti, i od prirode karakternog sklopa, tj. karakternih sklopova tog susreta u kome se odnos zbiva. Postoje karakteri koji nisu kompatibilni, nisu jedan drugom podsticajni za uzrastanje.
A ipak su u braku?
Da. I to vrlo često bude veliki problem. Taj intenzitet prve zaljubljenosti zavede čoveka na jedan odnos koji po nekim svoji datostima nema predispoziciju za ostanak. Međutim, to ne znači da su datosti primarne u jednom odnosu, jer datosti i jesu tu da se prevazilaze, Karakterne predispozicije su vrlo uporne, žilave, svojeglave – pošto imaju neku svoju hirovitost, hoće svoje. Svaka drama ljudskih odnosa zasnovana je na nepomirljivosti dve težnje dva različita bića. To je i ljudski i vrlo dramatično. Ljudski je da čovek ima težnje, da nečemu teži, da nešto hoće s obzirom na svoje biće i sve ono što je u njemu. Sve naravno zavisi od spremnosti da se kroz te dramatične prelome opet čovek samoprevazilazi i da nađe jezik za ranu drugoga, jer i drugog isto boli, kako boli i mene dok traje bolnost jednog odnosa.
Znači, opraštati.
Opraštanje je samo jedan od aspekata izmirenja jer nije samo stvar u tome da se nekome oprosti ono čime nas je zaboleo, nego je stvar u tome da se nađe pojam, jezik koji će po istini imenovati takvu ozledu, koji će razumeti slabosti iz kojih je takva ozleda došla. Čovek dok ljubavlju ne razume drugo biće ne može ni da nađe način da prevaziđe teškoću u nekom odnosu. To je vrlo teško i bolno jer je u svakom biću prirodno usađen neki egocentrizam, samoljublje, svako voli ono svoje i za svoje slabosti imamo vrlo razumevanja i smatramo ih samorazumljivim ili čak ljupkim. Najčešće nas u drugome najviše pogađaju upravo one slabosti u kojima smo i sami slabi, one osobine koje su i naše najgore osobine. Međutim, to je kontekst u kome čovek treba da izvojuje bitku za ljubavni odnos, za osmišljnje sebe i drugoga kroz ljubav. Nema drugog načina osim da se kroz takvo bolno prevazilaženje sebe uzraste do mere u kojoj ćemo voleti drugoga kao sebe samoga. A to kao sebe samoga ne podrazumeva samo neku spoljašnju meru ljubavi – u smislu toliko koliko i sebe – nego pre svega znači voleti drugoga sa svešću da je on kao i ja pođednako smrtan i pođednako bogolik. To je sasvim drugačija perspektiva, drugačiji osnov za pogled na ljubav. Dakle, ako se sećamo da smo svi pođednako smrtni, i ako je to sećanje u nama istinski živo, onda ćemo mnogo manje imati podlog za sukob sa drugim. Vladika Nikolaj na jednom mestu kaže: „Kako se lekar može ljutiti na bolesnika što je bolestan?“ Isto tako, kako se čovek može ljutiti na čoveka koji je slab, kad sam i ja slab, čak često i više od drugog. Ljudski je ljutiti se, ali apostol Pavle kaže: „Gnevite se ali ne grešite, da ne zađe sunce nad vašim gnevom“. Ako je ljubav okvir nekog odnosa, onda gnev nije gnev koji će ubiti, koji će ga poništiti, nego nešto što iz ljubavi doziva drugog u odnos. I onda je takva gnevnost nešto što se da prevazići, čak i ojačava odnos, može da donese nešto dobro.
Dan u braku koji nikada nećete zaboraviti?
Neću ni jedan.
Moja baka po majci, Rosanda, divna žena, vrlo mlada je ostala udovica jer joj je muž poginuo četrdeset treće na Sutjesci. Ona je ostala udovica sa 28 godina i troje dece. Kao mali često bih je zapitkivao o deda Stojanu i koliko dugo je sa njim bila u braku. A ona kaže: „E moj sine, devet godina ali kao devet dana“. To osećanje vremena kada neko prebiva u ljubavi dobija potpuno drugi značaj. Opet se sećam Vladike Nikolaja koji kaže: „Kad ljubav ljubavi hita u susret, onda ne postoji vreme nego postoji samo ta hitnja jednog ka drugom“. To je i jeste suština smisla ljubavi. Ljubav obezvremenjuje čoveka, uznosi ga izvan uslova vremena. Time vreme nema vlast nad čovekom, bez obzira što on i dalje ostaje smrtan, što ostaje ranjen vremenom. Smisao ljubavnog događaja jedino čoveka čini živim, i to ne samo u vremenu, nego i nakon njega.
Šta je na prvom mestu u vašem braku?
Prioriteti se uvek menjaju, s obzirom na okolnosti i sutuacije, ali pre svega je važno da čovek bude u nekoj budnoj odgovornosti spram događaja u svim bračnim odnosima, bilo da je to supružanski odnos ili odnos prema deci. To je i fizički posao, jer treba prehraniti toliko usta i obezbediti sve što treba. On iziskuje mnogo vremena, ali ukoliko se čovek trudi da bude odgovoran prema tim izazovima, onda prioriteti sami sebe nameću. Svaki trenutak je važan jer u njemu čovek može ili izgubiti drugoga ili ga dobiti na jedan novi, dublji način, postati mu bliži, zavoleti ga jačom ljubavlju. To je ono što smatram primarnom mišlju koja određuje bilo koje postupanje u braku.
Sve zavisi od načina na koji čovek razume smisao nekog svog prisustva u nečemu, svog angažmana jer iz toga kako razume smisao svog postojanja u nekoj zajednici proizilazi sve drugo. Ako se brak doživljava samo kao jedna sporazumna operativna zajednica koja postoji samo zarad rađanja dece i nekog zajedničkog lakšeg života, onda on nema predispoziciju za ozbiljno osmišljenje. Međutim, ako se na brak pre svega gleda kao na jedan vid liturgijske zajednice, na njen produžetak, na zajednicu koja cilja na večnu neraskidivost dva bića, onda je smisao sasvim drugi. Ako smo tu Hrista radi, ako smo radi ostvarenja one ljubavi na koju smo pozvani Hristom, onda taj brak ima osnov za uzrastanje. A ako smo tu samo zato da bismo se rodili, svadbovali i sahranjivali, kakav je smisao našeg života?
Ako postoji ta vrsta sveze u braku, onda su moguća mnogolika osmišljenja tog odnosa i moguće je da se čovek raduje u tim odnosima. Nažalost, nama dugo nije ponuđena mogućnost da tako razumevamo odnos prema drugom a kamoli braku.
Kad čovek promeni koncept, okvir iz koga sagledava život, mnoge stvari budu teške samo u početku, a kada se krene u takav trud i podvig shvati se da je zapravo to breme lako. Ako sebe utemeljimo na takav način, gledajući sebe iz večnosti, na šta smo pozvani, i ako to određuje naša postupanja, onda to postaje naša priroda i postaje samorazumljivo da ćemo postupati u skladu sa tim ciljem. Kao što kaže jedan svetitelj, kad su ga pitali o odnosu ljubavi i slobode: „Ljubi Boga, pa čini šta hoćeš“, zato što je znao da ako čovek voli Boga, onda će po prirodi te ljubavi činiti sve ono što je po Bogu. Kad nekoga stvarno volimo sve činimo da mu pokažemo tu ljubav. Dakle, činimo šta hoćemo, ali činimo iz same ljubavi.
Tajna očuvanja braka?
Teško je govoriti uopšteno ali sve zavisi kako razumevamo pojam očuvanja i opstanka. Očuvanje i opstanak jednog odnosa ne shvatam samo kao prosto jedno zajedničko trajanje u vremenu. Opstanak i očuvanje se dešava unutar čoveka, unutar dva bića i to je moguće samo ako postoji saglasnost oko smisla jednog odnosa. Jer ako ja na jedan način vidim smisao nekog odnosa i težim nekom smislu u tom odnosu, a neko drugi na drugi, onda je to vrlo dramatično i često vrlo teško pomirljivo. Potrebna je ogromna snaga i ljubav da se uspostavi neka zajednička mera jer su vrlo često odnosi među ljudima u najboljem slučaju svedeni na “miroljubivu aktivnu koegzistenciju”. Međutim, jedan odnos ne opstaje zato što je u nekakvoj koegzistenciji. Opstanak jeste opstanak samo ako postoji zajedničko radovanje nad smislom odnosa, ako nam je osećanje smisla isto, ili bar slično, ako možemo oboje da se na isti način radujemo onome što nas osmišljava. I to je težak i radostan podvig. I stvaralački. Jer da bi se stvorio neki smisaoni okvir sapostojanja dva bića mora se uložiti mnogo truda i kreativnosti. Odgovornost svakog pojedinca u tom odnosu je da iznađe smisao za onog drugog, mogućnost, da mu obezbedi prostor u kome će se ostvariti kao biće koje sebe oseća smislenim. U principu, smislenost odnosa se zbiva onda kada ravnim snagama učestvujemo u tom smislu, jer samo tada kreativnost u gradnji jednog odnosa ima svoju punu meru. Do te ravne snage treba mnogo da bi se dospelo. Svako u tom uspostavljanju ravne snage treba da se potrudi nad istim smislom, a to vrlo često nije lako.
Šta se dešava kada je jedna osoba ranjena više od one druge, ako je prošla stvari u detinjstvu, odrastanju zbog kojih i brak može da pati?
Uvek je ta zled, svejedno kog porekla ona bila, nešto što je jedna od stvari koja radi protiv toga da čovek sebe ostvari kao celovito biće u jednom odnosu. Te različite zledi koje smo poneli sa sobom, svejedno odakle i kako, i u kom trenutku života – mi donosimo celu svoju istoriju i sve što nas je u toj istoriji odredilo, pred drugo biće. Naravno da su rane ono što čovek najteže zaboravlja – to šta ga je bolelo, na koji način… Osetljivosti na našu ranu vrlo često određuju sva naša postupanja. Svaki problem u jednom odnosu jeste pre svega zasnovan na ranjivosti, na nepomirljivosti različitih rana – jer jedna rana ne podnosi drugu. I to je paradoks i tužna činjenica našeg postojanja. Iako znamo koliko smo sami ranjeni i ranjivi, nemamo sluha za ranu drugoga, nego nam rana drugoga služi da je još više ozledimo da bi nas manje bolela naša. Međutim, odnos sa drugim bićem i jeste nešto to bi trebalo između ostalog da bude kontekst našeg iseljenja, uceljenja, da postanemo celi, a nismo celi sve dok su po nama rane.
Možemo li biti celoviti ovde, u ovom životu?
Pozvani smo rečima: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Dakle, mi, iako smrtna bića, možemo uzrasti do te mere, s obzirom da su to reči samoga Hrista. On nas ne bi zvao na nešto što nam nije dato kao mogućnost. To pre svega znači da volimo ljubavlju kojom on voli svet i sve nas. Čoveka rana i boli zato što nema dovoljno ljubavi. Ako bi smogao snage da nekako uzraste u ljubavi, rana ne bi bila takva rana. Bila bi samo poziv na ljubav. Jer kako inače objasniti činjenicu da je i sam Hristos stradajući na krstu i budući raspinjan od onih koji su raspomamljeno vikali ispod krsta, u tom trenutku vapio Ocu – oprosti im, ne znaju šta čine. On tada postupa po nalogu ljubavi a ne po nalogu svoje rane. Naravno, ta mera je strašna i velika i ogromna, nama je čak vrlo teško i da je mislimo, ali svako od nas može da napravi analogiju sa nekakvim svojim iskustvom ljubavi prema bilo kome. Za istinskog roditelja, na primer, ne postoji stvar koju ne bi učinio za svoje dete, u kojoj ne bi poništio svoje postojanje zarad očuvanja postojanja deteta. To je samo analogija naše mogućnosti da volimo. Ako znamo da možemo na taj način da volimo, bez obzira koliko nas je to dete ranilo nekim svojim postupkom, ili koliko smo sami ranjeni bilo čime, taj nalog u ljubavi prevazilazi svaku ranu. Svaki čovek to može imati kao neko referentno iskustvo u kontekstu očuvanja nekog odnosa kada misli o meri ljubavi koja je progovorena na krstu.
Teško je progutati ranu, zaboraviti da nas je neko da određeni način ranio. Vrlo je teško, pošto ta rana uvek radi u čoveku. Ako dozivamo Hrista i obraćamo se Bogu da On tu ranu učini onom koja će izrasti u ljubav, onda ćemo sasvim drugačije gledati na svoju ranu.
Najvažnija stvar koju otac može da učini za svoju decu?
Mora da učini mnogo važnih stvari.
Deca su zaista neverovatni detektori istine. Gledajući u odnos između oca i majke usvajaju model i to je prvi model koji vide. Veoma je važno da prepoznaju da je taj odnos u celini autentičan, da je zdrav pa makar tu bilo i sukoba, kao što inače u životu bude i sa najbližima, da nekako znaju da je u svemu što se zbiva ljubav ta koja je najznačajnija. Pri tom treba da osete da nisu tom ljubavlju pritisnuti na neki pogrešan i neautentičan način, što vrlo često nažalost bude, već da im se od malih nogu pristupi kao neponovljivim ličnostima i da im se da pravo da budu takvi. Naravno, da se bude strog kada treba i da se bude i blag kada treba… Pre svega ih treba pobuđivati na kreativnost u svakom smislu. U stvaralačkom, umetničkom, odnosu prema drugom, zadavati im zadatke da smisle kako će nekoga nečim da obraduju, pobuđivati krativnost da osete radost davanja, radost odnosa prema drugom. To je izuzetno važno jer mi se čini da većina muka ovog sveta leži u toj vaspitanosti čoveka da sebe vidi kao centar sveta, kao jedino biće na ovom svetu kome sve treba da bude samo predmet upotrebe. I duh vremena je nažalost takav, ljudi postaju sami sebi idoli. Stvara se gomila usamljenika koji nisu naučili da se raduju drugom. Najčešće roditelji upućuju decu da gledaju sebe, da se ne mešaju u odnose sa drugima, da uvek sami sebi budu najvažniji, da se guraju kroz svet do nekih prvih mesta, i sve to iz neke potrebe da se bude iznad drugog, drugi postaje nebitan, postaje sredstvo da bih ja stigao do sopstvenog cilja.
Šta učite od svoje dece?
Oni mene svaki dan preslišavaju (smeh). Nedavno je treći naš sin napravio neki lom po kući i supruga je viknula na njega i zapretila mu oštrijim tonom da neće izaći napolje ako ne pokupi sve što je rasturio, a on se okrenuo istog trenutka i rekao joj: „Sad mi to isto reci ali lepo, kako smo se dogovorili“. Šta čovek da uradi nego da posluša?
Jednom je isto bio nevaljao, to se ponavljalo više puta i ja ga pitam: „Zašto si to uradio, kolko puta sam ti rekao da to ne radiš“, a on je rekao: „Ne znam, valjda su deca takva“.
Glumački poziv nije mnogo nežan prema porodici?
To je posao u kome mora da se troši mnogo vremena ne samo na realizaciji posla nego i svemu onom što je priprema za taj posao. Čovek mora stalno da radi na sebi da bi bio svež u svom izrazu, da to što radi ne bi postalo dosadno i naporno. Mora se stići na toliko strana, ali sve to nekako dođe na svoje mesto. Nekada trpi posao, nekad porodica, nekad čovek sam trpi, ali to je tako. Mora se naći način da se ne izostane iz onog što je najvažnije, da se u tom odnosu supružanskom i prema deci ostane odgovoran i prisutan. Važno je da roditelji i deca budu u komunikaciji i u svakom trenutku jedni drugima dostupni i ljubavlju prisutni. Trudim se da koristim svako vreme koje mogu da im se svima posvetim najbolje što umem i to je način da se u tome traje.
U Srbiji je brak u ozbiljnoj krizi, svaki peti se raspada…
Nekad se pitam kako ljudi preživljavaju kad postoji ta stalna presija nad čovekom i njegovim golim opstankom. Onda sve druge stvari koje se tiču odnosa postaju problematične. Jer, muškarac s jedne strane po prirodi stvari ima potrebu da bude lovac, onaj koji će obezbediti za život svojoj porodici a najčešće to nije u prilici jer nema posla, niti prilike da se zaradi – dok je žena vezana za decu velikim delom svog vremena i često je teško u prilici da i sama radi, obezbedi itd. Kad se to sve sruči na čoveka ponekad bude nepodnošljivo. Iako razumljivo, to je često samo izgovor i ne bi bilo drugačije ni da imamo priliku da živimo u izobilju. Mnogo je ozbiljniji problem sveopšteg egocentrizma. Dakle, najveći broj ljudi u odnosu očekuje da se udovoljava njegovim zahtevima, željama, ambicijama. Čim čovek sebe stavi u centar sveta i ako sa sobom nema kompromisa onda naravno da će se odnos srušiti, jer nemoguće je da i drugi nema pravo na sebe. Tu nužno dolazi do kraha. Takođe je i veliki problem i opšte nemanje odnosa prema smislu vlastitog postojanja. Jer ako se sav smisao odvija u okviru nekih materijalnih mogućnosti onda je nužno da priroda prohteva bude takva, materijalna, da zadovljava neke prolazne želje u čoveku. A i kad bi i mogle biti zadovoljene čovek ostaje suštinski nezadovoljan, što proizilazi iz tog nemanja smisla, lutanja bez neke ideje gde ide, zašto i čemu. Smisao se pre svega, po mom iskustvu i osećanju, zasniva na dve zapovesti na koje smo pozvani. Prvo – ljubi Boga, i zatim, ljubi bližnjeg kao samog sebe. Ako tu nismo oslonjeni u svakom svom postupanju, svako naše delo će promašiti. Sećam se jedne izreke Leonarda da Vinčija: „Beži od svakog dela koje umire zajedno sa svojim tvorcem“. A postoji i ona da „samo dela ljubavi ostaju“. Samo delo ljubavi preživljava i u vremenu i izvan njega.
Gledao sam neke porodice koje žive u teškoj situaciji, neljudskoj bedi, ali u kojima ima ljubavi. Vidite da bi oni bili takvi i da žive u izobilju jer su se usredsredili jedni na druge i to je ono čime preživljavaju. Sve se dešava u skladu te ljubavi, nekako je živo. Činjenica da se nema nije do te mere opterećujuća za njihove odnose. Ovo vreme jeste frustrirajuće, ali ako se podsećamo i vraćamo na to da ustrojimo život po meri ljubavi na koju smo Hristom pozvani, videćemo šta sve iz toga može proizaći i kako i ljudi oko nas bivaju drugačiji kako mi sami postajemo drugačiji.
Vesna Lavrnja
Izvor: brakiporodica.
Intervju objavljen 28.07.2010.
Napišite odgovor