Долазак Славице Ђукић Дејановић на место министра просвете изазвао је бурне реакције просветне јавности. Душан Кокот, председник Независног синдиката просветних радника Србије каже да у именовању Ђукић Дејановић за првог човека просвете не види ништа охрабрујуће ни за друштво, ни за запослене у просвети.
– Иако од министарке сада сви првенствено очекујемо политику континуитета, изненађење би било да се било шта промени. Систем чији је она део произвео је постојеће, велике проблеме у друштву, нереално је очекивати да ће она да их реши. Надамо се, ипак, да би могла бар да започне социјални дијалог којег нема већ дванаест година, и да би могла да прихвати захтеве које је њен претходник игнорисао, а тичу се побољшања безбедности у школама. – каже Душан Кокот.
Говорећи о проблемима с којима се суочава наш образовни систем, он истиче материјални положаја наставника, за који тврди да је сигурно један од највећих не само у просвети, већ у читавом друштву, те да он производи многе друге проблеме, од урушеног ауторитета до негативне селекције, јер амбициознији одлазе у боље плаћене секторе.
– Безбедност и услови рада су такође кључни. И оно о чему се најмање говори, а то је изостанак стратешког планирања. Ко ће предавати физику за 20 година, ако се ових година на тај факултет нико не уписује? Нема дугорочног плана, много тога се ради од данас до сутра, а проблеми се гомилају и гурају под тепих, често уз тврдње да је сасвим супротно: да имамо велика улагања, да постижемо добре резултате, да систем добро функционише. – истиче Кокот.
Првог дана мандата нова министарка је рекла да ће радити на враћању угледа професији. Али уједно је рекла и да нова повећања плате нису реална. Говорећи о овој теми, Душан Кокот каже да се не може очекивати од наставника да свој посао раде само због љубави, без обзира на лоша примања.
– Волимо ми посао који радимо, али то не значи да смо спремни да радимо само из љубави. Ми се бавимо послом који представља јавни интерес од највећег значаја, а најчешће смо третирани као ентузијасти који немају другог избора. То је неодрживо на дуги рок. Настави ли се с таквим односом према јавном образовању, у њему ће остати само ко мора. И ту је онда крај сваке приче о угледу наставника. – тврди Кокот.
Упркос бројним проблемима у просвети, општи утисак је да наставницима недостаје одлучност да се изборе за промене у систему – од плате, преко положаја у друштву и ауторитета, до суштинских промена у плану и програму за који се већина слаже да је лош зато што га пишу људи који нису много времена провели у учионици. Наш саговорник објашњава да одлучност код појединаца, на индивидуалном нивоу постоји, али да она није довољна.
– Истовремено, резултати синдикалног рада су дуго изостали. Зато крећемо с новим концептом организовања, да бисмо исправили досадашње грешке. Систем образовања има више од сто хиљада запослених. Та бројност је наша снага ако смо добро организовани, а до сада нисмо били. Власт се потрудила да расцепка синдикате, да пронађе међу синдикалним лидерима себи блиске људе, да обесмисли, а затим и огади већем броју просветних радника само идеју синдикалног рада и борбе. Разбијена и деморалисана војска, без обзира на бројност, не може да добије ниједан рат. – истиче Душан Кокот.
Проблем насиља: Недостају озбиљније, дугорочне мере
Трагедија која се догодила у мају оставила је огроман ожиљак на читав систем и друштво. Насиље у школама представља проблем с којим се није лако ухватити у коштац. Одговор надлежних је био увођење полиције у школе и скраћење школске године. За ове мере Кокот каже да су погрешне.
– Школа у којој се догодио масовни злочин је имала и полицајца и чувара. Они не могу да буду брана насиљу које буја свуда око нас па се прелива и на школу. Не постоји ни одговор на питање како је повећању безбедности у школама допринело то што је претходна наставна година напрасно окончана, и то не одмах након трагедије, када је свима био потребан предах од великог шока, него месец дана касније. Озбиљне, дугорочне мере за превенцију насиља у школама дефинисане су предлозима које смо упутили министарству још крајем прошле године, а који су завршили у некој фиоци. Први корак у правом смеру је да се то више не дешава. Потребно је да просветне раднике влада коначно уважи и послуша, а не да они из медија сазнају шта ће и како да се ради у просвети. – закључује Душан Кокот.