У сатиричној набрајалици српских подела која управо и носи назив – 20 српских подела и књизи која је доживела велики број издања, Душан Ковачевић, највећи живи драмски писац, врло успешно дотиче се оних најважнијих тема које наш народ спајају и раздвајају.
Тако се, у једном делу, бави и дечјим страховима које јако добро памти. Један од њих описао је у причи Смрт живе жене, где се присећа ситуације коју је доживео са свега пет година, а која је у њему остала као један од страхова који га је пратио годинама после тога. А све зато што није осећао да о томе с неким може да разговара.
„И никад, ама баш никад, нисам никоме покушао да испричам шта ми се догађа и чега се толико плашим, јер сам се бојао да ће ми се смејати и рећи да су то све глупости, као што се тих година говорило кад год би неко од деце нешто питао. У животу озбиљних људи деца нису постојала; била су присутна као део имовине или бриге о невремену које долази, па треба на брзину покупити веш и децу.
Осуђене на саме себе, генерације су одрастале без разговора и разумевања, без објашњавања било чега, осим онога што је већ ионако свако дете знало- Немој врућ у ‘лад. Не пи’ ознојан ‘ладну воду. Гледај како прелазиш улицу. Држи паре да и’ не изгубиш. Учи да не би завршио ко она пропалица… Ако будеш добар ђак уписаћемо те и у музику школу и купићемо хармонику“…
Одрасли су све знали, и у све што је било „светиња“ веровали, а о децу су се само потплитали јер су им увек била негде на путу.“