„Darko, ’ajmo još malo, ostala su ti još samo tri zadatka. Sutra ti je kontrolni, nemoj odmah u septembru da ubrljaš ocenu.“ Siniša je bio umoran. Tužno je pogledao Anu, kao da je od nje očekivao da na neki magičan način učini da se Darko skoncentriše.
„Ne mogu više. Radimo već tri sata! Imajte milosti!“ zapomagao je Darko.
„Razumemo mi to, ljubavi, ali hajde još ova tri zadatka, i gotov si za danas.“ Ana ga zagrli, pokušavajući da smiri situaciju koja je pretila da eskalira u sukob. Znala je da je svađa sve izvesnija što duže traje učenje. Svi su postajali nervozni, i jedna pogrešna reč je mogla dovesti do eksplozije.
„Hajde da završimo još ovo, sad će da dođu baba i deda, znaš da ne smeju da vide da radimo sa tobom! Tačno bi me u top stavili!“ Siniša je pokušao svim sredstvima da namoli sina da završi obaveze.
„Ne mogu! Ovo je teško! Nisu normalni šta traže od nas!“ Darku su se pojavile suze u očima.
„O, ne, opet ćeš da plačeš! Pa, ne možemo svaki put učenje završavati u suzama!“ reče Ana, jedva se suzdržavajući da i sama ne zaplače.
„Lako je tebi da pričaš, zaboravila si kako je ići u školu!“ Darko je sad već jecao. Spustio je glavu na sto, i suze su se slivale na njegovu svesku. „I najbolje da uradim, neće mi dati više od trojke. Rekao sam vam već da me žena mrzi!“ govorio je brišući nos i oči dlanovima.
„To ćemo rešiti, tata ide u četvrtak na otvorena vrata. Ali, da bi mogao da te brani, moraš i ti da uradiš ono što je do tebe. Džabe će tata ići i pretiti ako ti opet na kontrolnom ostaviš papir prazan!“ pokušala je Ana da ga urazumi.
„Diži glavu i idemo. Jesi muško ili nisi?! ’Izračunaj silu koja deluje na telo ako je masa tela pet kilograma a ubrzanje….’“
Sinišu prekide dugo zvono na vratima.
„Eto, rekao sam ti da će doći baba i deda, i vidi u kom stanju će te zateći! Još će sad deda da mi održi predavanje o vaspitanju i krenuće sa pričama kako smo tetka i ja…“ Siniša je tačno znao šta će mu otac reći, i želeo je to da izbegne. „Ana, sklanjaj sve sa stola, nastavićemo čim odu! Ne smeju da provale!“ Besno je ustao i otvorio vrata. Svu svoju snagu je uložio u to da izgleda kao da je sve normalno. Za to vreme Ana obema rukama skupi knjige, olovke, papire, sve tragove učenja sa Darkom. Brzo razvuče prvi stolnjak koji joj se našao pod rukom.
„Hej! Stigli ste!“ reče Siniša i zagrli roditelje. „Uđite…“ Na brzinu je pogledao sto, i odahnuo kad je video da je Ana uspela da prikrije tragove zločina.
„Gde si, delijo!“ grmnu Momčilo čim je video Darka.
„Evo“ reče Darko, brišući nos.
„Ustani da pozdraviš baku i deku“ tiho mu došapnu Ana. Darko nevoljno ustade.
„Zdravo!“ procedi i mahnu im, a zatim bez reči ode u sobu i zatvori vrata.
Momčilo i Danica se pogledaše, svesni da se nešto dešava.
„Je l’ neki problem… Misli, nismo odabrali pravi momenat?“ upita Danica Anu.
„Ma… Tinejdžeri, šta da Vam pričam, imali ste dvoje!“ Ana je uspela da odglumi osmeh. „Sedite… Sve je u redu“ reče, potpuno svesna da ništa nije u redu, i da skoro neće biti u redu. ’Sad ako zasednu kao obično, nećemo imati vremena da spremimo fiziku, i eto keca na samom početku školske godine. Samo su mi oni falili!’ razmišljala je.
„Je l’ neuzvraćena ljubav, ili loše ocene u školi?“ nasmeja se Momčilo. „Ni Siniša nije nešto voleo da uči, ali to je rešavala petokraka“ nasmeja se, pokazujući široko raširenih pet prstiju desne ruke. „Uzmem knjižicu od razredne, pogledam ocene i neopravdane, reši petokraka šta treba, i idemo dalje!“
„Bogami, dobro je pamtim, još mi bride obrazi!“ reče Siniša. Bilo mu je dosta svega, i upinjao se da vodi naizgled opušten razgovor sa roditeljima.
„Vidim, mnogo ti fali!“ reče Momčilo sedajući.
„E, ja sam zlato bio za ovog našeg bilmeza!“ reče Siniša.
Ana je bila očajna. Nije volela da čuje kritike na račun sina, ali polako je gubila nadu da će od njega nešto biti. Neplanirano je otvorila dušu, i reče držeći se za glavu: „I Siniša i ja radimo sa njim svakog dana, ali džabe. I idemo kod svih nastavnika, i borimo se za svaku ocenu, ali nikakva vajda. Jedva ima vrlodobar uspeh!“ reče Ana dok joj je glas podrhtavao. Siniša je preseče pogledom, i ona u sekundi shvati šta je uradila.
„Kako misliš radite sa njim? Šta radite?“ zbunjeno upita Danica.
„Ma, pusti to, mama. Šta ćete da popijete?“ pokuša Siniša da promeni temu, šutirajući Anu ispod stola. ’Ona stvarno nije normalna!!! Sto puta sam joj rekao da im to nikad ne govori i vidi sad! Gotov sam!’ razmišljao je.
„Misliš, učite sa njim? Sa momkom od… trinaest… godina?“ u neverici upita Momčilo.
„Ma, ovako pred kontrolni samo. Pusti to, muka mi je više od škole, tek što je počela nova školska godina, a već problemi. Nego, dobio sam mnogo dobru šljivu iz Arilja. Matori, hoćemo?“ glumio je Siniša veselje.
„I, idete kod nastavnika? Je l’ vas zovu da dođete, ili…?“ upita Danica.
„Pa, i kad zovu idemo… i inače, kad ima neki… problem… ali ne često… Samo tako… kad je neki veliki problem… Ne možemo pustiti dete da se bori, kad je neka nepravda… na primer… Ma, da vas ne davimo…“ zamuckivala je Ana. Nije znala kako da se izvuče iz ove situacije. Znala je da je zabrljala, i da će joj još dodatno Siniša održati predavanje kad gosti odu!
Siniša je držao flašu u rukama i čekao da se otac izjasni. „Može?“
„Ma, može… Svejedno…“ reče Momčilo, žaleći što je uopšte došao. „Ne bih da vam delim savete… ali… eto, samo da pitam, zašto, mislim, zašto učite sa njim? Zašto ga ne pustite da sâm…“
„Jao, tata, baš ti hvala! Toga se niko nije setio… ’Zašto ga ne pustite?’ Sve to deluje jednostavno… Da li misliš da mi je lakše da radim sa njim nego da odmaram uveče posle napornog radnog dana?“ Siniši uopšte nije bilo stalo da odgovara na očeva pitanja.
„A, gde si to naučio, magarče jedan? Jesam ja radio sa tobom? Ili mama? Jesmo mi išli u školu da se ubeđujemo sa nastavnicima?“ Momčilo je povisio glas.
„Išli smo na roditeljske, ali ovako – nikad!“ dodala je Danica.
„Je l’ ti završavaš školu, po drugi put, ili on? I, do kada ćete učiti sa njim? Hoćete li i na fakultetu da ga ispitujete pred ispit?“ Momčilo je bio zgranut. I dalje nije mogao da poveruje u šta se pretvorio njegov sin. „Pitam te lepo, kad sam ja učio sa tobom?“
„Drugo je to vreme bilo, i ja sam bio drugačiji…“ reče Siniša.
„Šta si bio drugačiji? Pametniji je od tebe deset puta.“ reče Momčilo.
„I lepši!“ ubaci se Danica.
„Mnogo smešno… Pričate, a nemate pojma šta od njih traže, i kako se prema njima ponašaju… Oni mrze tu decu! Ti ljudi mrze svoj posao, mrze ceo svet!“ reče Siniša.
„Stvarno su grozni… Ne bismo mi išli da se svađamo sa njima da ne moramo! Kad već razredna neće ni prstom da mrdne, moramo sami! Očekuju od dece da uče po ceo dan!“ reče Ana.
„A, šta bi drugo trebalo da rade? Da bodu u one svoje telefone? I kad dođe kod nas, jednom u dva meseca, već posle tri minuta vadi telefon i nešto kucka!“ besno reče Momčilo.
„Naravno da će da uče. I mi smo učili. I vi ste učili. Šta je tu čudno?“ reče Danica.
„Ali, današnji nastavnici su drugačiji. Niti im predaju, niti ih normalno pitaju, ništa im ne objasne, deru se na njih, i samo testovi, testovi, pa to nije u redu!“ reče Ana.
„A, otkud ti to znaš?“ upita je Momčilo.
„Pa, pitajte Darka ako meni ne verujete.“ odgovori Ana.
„Ja da sam tako pitao Sinišu i Milenu, ne bi oni mnogo daleko dogurali. Jeste li vi, ljudi, normalni? Šta radite? Gde ste to videli?“ Momčilo je imao stotine pitanja. Bio je zbunjen. „Je l’ svi to danas tako, ili ste samo vi poludeli?“
„Tata, normalno je da se radi sa decom, naravno da svi rade! I ko kaže da ne radi sa decom – laže. Ne može dete samo da završi školu! Čak i nastavnici insistiraju da se uključimo!“ reče Siniša.
„I, ko preuzima zasluge za ocene na kraju godine?“ upita Momčilo.
„Molim te, tata, pusti tu priču. Nismo se dugo videli, nećemo valjda o Darkovoj školi da pričamo? Znam dobro zašto ti nikada nisam pričao da učimo sa njim!“ umorno reče Siniša.
„Samo mi reci gde ste to videli! Da li poznajete ljude u svojoj generaciji sa kojima su roditelji učili? Ili kojima su roditelji išli u školu da se svađaju sa nastavnicima? Koji je to stil vaspitavanja, objasni mi, molim te!“ reče Momčilo. „Škola je bila tvoja obaveza, i mi sa tim nismo imali ništa. Naše je bilo da ti kupimo knjige, sveske, obuću, odeću…“ Momčilo je nabrajao na prste svoje obaveze, ali Siniša je prestao da sluša. Ponajmanje je želeo da do ovoga dođe. ’Kad odu svašta ću joj reći. Kako im je podletela, kao guska! Sad će tirada trajati do ponoći, Darko će zaspati, i ništa od fizike!’ razmišljao je Siniša. ’Sad će i priča kako je promašio školu kad je išao na moj roditeljski!’
„…i oni prozivaju decu, i nema tvog imena. I ja kažem, ’Niste pročitali mog sina, Sinišu Konjikušića!’ a on meni, ’Mi takvog nemamo! Da nije trebalo da odete u Šestu gimnaziju?’ Ja kažem, ’Pa, zar ovo nije Šesta gimnazija?’…“ pričao je Momčilo sa osmehom na licu.
„A on tebi, ’Ne, ovo je Geodetska škola’… Čuli smo ovu priču, čekaj da razmislim, oko dve hiljade puta!“ bio je ciničan Siniša. „Razumem – nije te zanimala moja škola. I, šta hoćeš da kažeš? Da smo debili? Dobro, debili smo. Hoćeš sad rakiju?“
„Nisam rekao da ste debili. U stvari, ti jesi, ali Ana nije“ pokuša Momčilo da smiri situaciju.
„Gde je Darko, bogati, hoće li se pojaviti uopšte?“ upita Danica. „Ne viđamo ga više uopšte!“ reče vadeći čokoladu iz tašne.
„Sad ću ja da vidim, samo polako ću, da ga ne iznerviram dodatno. Ionako je na ivici sa živcima.“ reče Ana, izu papuče, i polako, na prstima, priđe Darkovoj sobi. Gotovo nečujno je pritisla kvaku, i odškrinula vrata, a zatim ih jednako tiho i zatvorila.
„Igra igricu na kompjuteru, stavio je slušalice, i nije čuo kad sam ušla. Hvala Bogu, ne plače više.“ šaputala je. „Baš sam se brinula. Neka se malo opusti… Ne zamerite, voli on vas, ali teške su ovo godine, i teška je škola, i sve je teško…“
Momčilo i Danica se pogledaše.
’Moj sin je idiot’ pomisli Momčilo. ’A ni snaja nije ništa bolja!’
Znate kako ćemo“ reče Danica. „Hajde da vas ostavimo da završite tu hemiju ili fiziku, šta već treba, pa da se vidimo neki drugi put. Možete vi da dođete kod nas, možda je tako bolje. Dođite kad budete imali vremena…“ reče i ustade.
„Ma, gde ćete već, tek što ste došli!“ reče Ana, a u sebi pomisli, ’Hvala Bogu, samo neka idu, možda i uspemo da ga namolimo da uradi još ovih nekoliko zadataka.’
„Neka… Bolje tako…“ reče Momčilo. „Ćao, delijo“ doviknu u pravcu Darkove sobe, znajući da odgovora neće biti.
„Preneću mu da ste ga pozdravili, i daću mu čokoladu, da ga ne prekidamo sad, samo da se malo smiri, i da skupi snage za rad večeras…“ reče Siniša, znajući da ovo nije kraj – otac, a verovatno i majka, sutra će ga pozvati da dodatno elaboriraju celu situaciju. Dugo čuvana tajna je otkrivena, i sad mora biti spreman na iščuđavanja, savete i analize koje je tako želeo da izbegne.
Momčilo ga zagrli. „Vidimo se ovih dana“, reče, a zatim mu šapnu, „Ne zaboravi da mu obrišeš guzu kad bude išao u WC“ i potapša ga po ramenu.
„Samo me ti zavitlavaj, lako je tebi…“ reče Siniša primajući nizak udarac.
„Doći ćemo ovih dana, nemojte se ljutiti, ovo je, eto, izuzetno…“ reče Ana, shvatajući da džabe priča. Momčilo i Danica već su ušli u lift.
Autor: Maja Bugarčić