Шта вреди, наставници ионако ништа не могу да ураде

5 децембра, 2019

Испред дворишта школе била је све већа гужва. Наставници су уредно стајали у делу који је за њих био означен и знатижељно вирили кроз жичану ограду, за директора и старије су биле обезбеђене столице. За представнике Општине и Министарства биле су предвиђене фотеље у првом реду. Имали су леп поглед на школу и најављени перформанс. Неколико наставница је направило фризуре за ову прилику. Директор је везао кравату. Позвали су и много пензионисаних колега, и готово сви су дошли.

Наставник музичког је био поносан – спремио је хор и оркестар као никада до сада, иако готово да није имао средства ни поштену учионицу. На школском клавиру је остала тек понека дирка, мех хармонике је био исцепан, па је од куће доносио мелодику, и на њој давао интонацију деци. Месецима су упорно вежбали и био је задовољан резултатом. Неколико деце је ишло у музичку школу, па је имао и гудаче и дуваче у оркестру, и они су имали своје инструменте који су били цели и очувани. Знао је да ће публика бити одушевљена. Наставница физичког је спремила децу за једну тачку налик на ритмичку гимнастику, а наставница ликовног се потрудила да са најбољим ученицима окити двориште балонима и крошње дрвећа прошара шареним папирним тракама.

Школа је већ дуго била у прилично лошем стању, готово ниједна учионица више није имала врата, а већина је остала и без прозора, фасада готово да није постојала, биле су избијене бројне цигле са свих страна зграде. Кошеви на игралишту су нестали одавно, а на терену за фудбал више није било ни импровизованих статива. Двориште је било пуно ђубрета, комадића стакла, чак се могла наћи понека распарена патика, празне кутије цигарета и конзерве пива и кока-коле. На крају, сви су се сложили да је коначно рушење више него потребно – тек када нешто потпуно нестане остаје простор да се гради нешто ново и боље. Зато су сви на перформанс дошли са великим очекивањима и надом у боље сутра.

Идеја о рушењу школе је настајала током година, а сам почетак је био сасвим спонтан и неочекиван. Још пре двадесетак година, један ученик је бесно излетео из учионице када му је наставник закључио јединицу на полугодишту, и снажно треснуо вратима. Врата су излетела из рагастова, и уз снажан тресак пала на ходник. Ученик је погледао у врата, па у наставника, насмејао се и промрмљао нешто налик на „Нисам намерно“, и наставник је одлучио да га неће казнити овај пут, сматрајући да је све само сплет несрећних околности.

Домар је покушао да поправи врата, али није имао потребан алат. „Раније сам имао све, и делове, и шрафове, чекиће, шрафцигере… Сад ништа! Пропало све, пропала и школа и држава!“ јадао се. Зарђали шрафови и шарке су претили да повреде ђаке и наставнике, али су сви временом научили како да уђу у учионицу, а да се не огребу.

Деци је било забавно да пролазе поред учионице без врата, махали су другарима, засмејавали их, наставници су се у почетку нервирали и терали их даље од учионице, па су се временом навикли. Зато су деца скинула врата са још неколико учионица, и наставници су се привикли на такав рад, чак је почело да им прија.

Наредна генерација је отишла корак даље – почели су да уништавају прозоре. Прозори су били дупли, и скидање једног крила није у великој мери реметило рад у учионици – друго, преостало, било је довољно да не упада киша, снег, да не смета промаја због непостојећих врата. Скинуте рамове су одбацивали на гомилу ђубрета у дворишту. Затим је почело скидање и уништавање слика са зидова, саксија са цвећем и кактусима, препарираних животиња из кабинета за биологију… Наставници нису могли да поверују какве идеје имају њихови ђаци. И родитељи су били у шоку. Сви су чекали да то, како им се чинило, пролазно лудило престане, али то се никако није дешавало.

Директор школе се обратио Министарству просвете, дошли су инспектори, саветници, помоћници министра, и сви су се сложили да је ситуација страшна, и да су деца потпуно ван контроле.

Издали су оштро саопштење које је прочитано родитељима, у којем је наведено да ова ситуација мора престати, да ће виновници бити кажњени, Међутим, време је пролазило, и једино што се дешавало су све већи вандализми – ученици су сада прешли на уништавање столица и столова, учествовали су једнако дечаци и девојчице, наставници једноставно нису знали шта да раде. Плашили су се и саме помисли на то шта су све та деца у стању да ураде.

На крају су се наставници питали зашто уопште држе часове, или то што је требало да личи на часове, са уништеним учионицама, без катедре, са разваљеним паркетом о који су се спотицали и били предмет подсмеха сопствених ђака, без иједног постера или слике на зидовима, са поломљеним ормарићима, столицама, клупама, осећали су се веома лоше када су се правили да је све у реду. Али, како ништа нису могли да учине, и како су били свесни да су им сва средства избијена из руку, остало им је да чекају коначно рушење школе, и ето – дочекали су тај дан са узбуђењем.

На таблама које су скинуте са зидова учионица, била је наведена забрана уласка у двориште, како се током перформанса нико не би повредио, и било је најстроже забрањено да ико прилази огради, а камоли да прође иза ње. Безбедност је била на првом месту, и овакав велики дан није смео да се претвори у трагедију. Неколико родитеља је носило црвене траке око руке на којима је писало „Обезбеђење“, и склањали су свакога ко би се превише приближио опасној зони.

На знак дежурног ученика, наставник музичког је нагло подигао руке и кренуо да диригује. Хор је запевао химну школе уз пратњу оркестра. Додуше, није све звучало као на пробама, деца су очигледно имала трему свесна величине догађаја у којем учествују, али било је довољно да публика радосно запљешће у ритму музике, и на крају их награди дугим аплаузом. Представник савета родитеља је пришао микрофону, поздравио присутне, захвалио им се што су у оволиком броју дошли, и укратко описао како ће перформанс изгледати. „Деца, а и њихови родитељи који су нам се придружили, на чему им се од срца захваљујем, нестрпљиви су да почну, као што видите, неки од њих су већ на крову и скидају преостале црепове!“ рекао је, и присутни су погледали нагоре, показивали једни другима прстом, радујући се кад препознају неко дете. „Види Матића без шлема! Е, увек проблеми са њим!“ рече учитељица Ана. „Матићу!“ покушала је да га довикне, али звуци ломљења и рушења су је надгласали.

„Јао, црна Милице, полако, немој да паднеш!“ бринула је Јелена за своју ученицу.

Мало по мало, од крова су остајали само дрвени рогови, и деца су се пажљиво, међусобно се помажући, спуштала у учионице где су их чекали родитељи. Било је очигледно да је договор да алат неће дати деци да се не би повредила, па су ученици рукама избацивали преостале клупе, столице, понеко преостало окно прозора, ормане, а родитељи су мацолама рушили зидове, великим тестерама секли даске које нису могле да прођу кроз прозорске отворе, повремено би понеко гласно зазвиждао и показивао учесницима програма да се склоне даље од ограде, како им случајно нешто не би пало на главу. На очиглед публике, полако је нестајао кабинет за математику, хемијска лабораторија, зборница и канцеларија психолога, а затим и тоалети.

Оркестар и хор су без престанка изводили увежбане композиције упркос бучној ломљави тек неколико метара даље, гимнастичари су се трудили да изведу своју тачку. Публика је нетремице гледала перформанс, неки су лупкали прстима у ритму музике.

„Морало је до овога доћи, и штета што није и раније!“ рече директор.

„Јесте… Али, мени је некако жао… Опет – шта смо могли да урадимо?“ наглас је размишљао пензионисани наставник физике.

„Урадили смо све што је било у нашој моћи, покушавали смо… Али није вредело! Било је све горе из године у годину!“ рече наставница енглеског.

„Чула сам да ћемо бити на бироу до даљњег“, рече учитељица Радица. „Таман мало да се одморимо од овог лудила!“

„Ја се не враћам у просвету. Не могу да замислим да опет пролазим кроз све ово!“ рече наставница историје. Очи јој се напунише сузама. „Ето, ми сад ово гледамо, као што свих ових година гледамо… и…“ није могла да доврши реченицу, осетила је да, ако крене да плаче, неће моћи да стане.

„Немој сад ово да завршимо у сузама и патетици!“ укључи се директор. „Чујеш, свирају моју омиљену песму. Могу ли да те замолим за плес?“ упита, и пружи руку колегиници. Она се насмеши и устаде. Директор је, нежно је држећи за руку, изведе између столица до празног простора поред ограде, и они заплесаше у ритму валцера у извођењу прилично добро увежбане дружине, која се трудила да надгласа звуке ломљења и рушења школе. Председник Школског одбора, након што је директор пробио лед, замоли за плес једну од учитељица, а за њима устадоше и представници Министарства, чак и пензионисани наставници, и двоје по двоје, заплесаше као да су се дуго спремали за ову прилику.

Наставник музичког, одушевљен што је коначно подигао публику на ноге, даде деци знак да не престају, већ да крену испочетка још једном, још енергичније се размаха рукама, и млади музичари добише неки нови елан, чланови хора су се клатили у ритму, дечак са чинелама је ударао једну о другу све гласније, дувачи су устали у току свирања, за њима и гудачи, гимнастичари су почели да импровизују фигуре, и више нико није гледао перформанс, сви су занесени плесали. У позадини су летеле цигле, књиге, рушила се библиотека, али то више нико није примећивао. А, и да су примећивали, ништа не би могли да ураде, и зато су решили да уживају у плесу и музицирању и гимнастичким тачкама својих ученика на које су били поносни.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама