Kako se ponašamo sa svojom decom? Kako da nam deca izrastu u uravnotežene osobe? Čuveni Pajtonovac Džon Kliz i njegov psihoterapeut Robin Skiner u duhovitom dijalogu otkrivaju kako struktura porodica iz kojih smo potekli oblikuje naš život, i nude ohrabrenje i putokaz za ostvarivanje sreće.
Čvrstina…
Džon: Video sam skeč Pajtonovaca u samoposluzi pre tri nedelje. Tu je bila mama sa dvoje majstorski nevaljale dece i svaki put kad bi uradili nešto što ne treba – što je bilo otprilike svakih osam sekundi – ona je vikala i pretila im nezamislivim uskraćivanjima i mučenjima, na šta bi oni uradili nešto drugo nevaljalo. A ona je povećavala ulog u kaznama za pet hiljada šiba i dva kruga u spravi za mučenje. Onda su oni morali da urade nešto stvarno nevaljalo da bi joj stavili do znanja ko je tu gazda. Na kraju je morala da im da gomilu slatkiša da ne bi sve spalili.
Robin: Mogu da zamislim. Kad ima mnogo svađa u porodici, to je zato što roditelji ne daju deci jasna uputstva koja su im potrebna. Obično je tako.
Džon: U redu. Sad želim da uđem dublje u tu stvar sa „crtanjem linija“. Hoću da kažem, ako dete treba da nauči da se uklopi, može da nauči gde se nalaze linije samo ako su one jasno iscrtane, zar ne? Uz pretpostavku da se to sprovodi. To nas dovodi do teške reči – „disciplina“.
Robin: Od latinske reči „podučavati“.
Džon: Tako je. Učenik nije bio neko koga je Isus sistematski kažnjavao. Ali ako danas pomeneš tu reč, ljudi odmah prizovu mentalnu sliku šamaranja i neljubaznosti i dece koja se grozno provode.
Robin: Poenta je u tome da do šamaranja dolazi samo ako linije nisu jasne. Ako otac može da preuzme potpunu kontrolu kad je to potrebno, to znači da skoro nikad ne mora tome pribegne batinama.
Džon: Pa, takvo je moje iskustvo s ćerkom. Nažalost, nisam se zaista uključio u njeno odrastanje dovoljno rano. Ali, kad je imala oko četiri godine, postala je veoma, veoma naporna, pa sam najzad izgubio strpljenje i prvi put je jako ošamario. I na moje apsolutno iznenađenje, osetio sam da je naš odnos odmah postao bolji. I dalje sam povremeno morao da je udarim, ali su intervali između šamara postajali sve duži.. Posle šeste godine, jedva da sam to morao da radim. Astvarno lepa stvar je to što mi ona nikad nije zamerila – zato što mislim da zbog toga osećamo krivicu čak i kad mislimo da smo u pravu. Kao da nas je to na neki paradoksalni način zbližavalo.
Robin: Pa, to je opšte iskustvo. To sam otkrio sa svojom decom, a porodice na tretmanu takođe to otkriju ukoliko su spremne da slede savet i zauzmu čvršći stav. Deca vam uvek oproste – zaista, vole vas više zato što im ovakvo ponašanje pokazuje koliko se bavite njima, koliko vam je stalo.
Džon: E, ovo bi baš leglo u Obrazovnom programu. Već čujem prezrivo frktanje otud. Ali, ova vrsta brige – „iscrtavanje linija“ – može da bude isto tako topla kao i materinska briga, mada je toliko drukčija.
Robin: Tako je. U stvari, na neki način je i dublja, zato što tako roditelj rizikuje privremeno nedopadanje, čak i mržnju, pošto radi nešto što frustrira dete. Čak i ako je to za njegovo dobro. Na neki način, takvu vrstu ljubavi je teže dati detetu, jer ne dobijaš odmah nešto lepo zauzvrat. Dobijaš privremeno odbacivanje. Zahvalnost dolazi tek kasnije!
Džon: Dok sam razgovarao sa ćerkom preko praznika podsetio sam se koliko deca zaista ne vole učitelje koji ne znaju da održe red. Čak ih i preziru. Prilično vole one stroge…. a oni popustljiviji su u redu pod uslovom da mogu da održe kontrolu. Nedosledne ne mogu da podnesu. One koji su strogi u jednom trenutku, a popustljivi u sledećem.
Robin: Deci je potrebna doslednost. Jadničci ne znaju kako da se ponašaju ako im nisu poznate granice onoga što se toleriše, kao i onoga što se ne toleriše.
Džon: Zašto toliko ne vole nesigurnost? Zato što to kod njih izaziva strah i zabrinutost? Zašto žele jasne granice?
Robin: Osećaju se sigurno ako znaju koliko daleko mogu da idu. Deca vole da postignu nešto, učenje, malo napora, a takođe su sigurnija kad znaju tačno koliko mogu da se opuste i glupiraju. Tako da su mnogo srećnija ako je sve što će im pomoći da se kontrolišu dovoljno organizovano.
Džon: Imam vizuelnu predstavu toga kako se dete oseća. Vidim dete koje sedi na stolici u sredini tamne, nepoznate sobe. Adete mora da ima hrabrosti da napusti stolicu i istražuje sobu. Ona je mračna pa nije sasvim sigurno gde se nalaze zidovi. Međutim, dete mora da ustane, istražuje i nađe ih, da utvrdi gde se nalaze, pouzdano i jasno. Tada može da istražuje sobu puno radoznalosti i bez straha. Ali, ako zidovi nisu tu, uplašiće se. Neće biti sigurno koliko daleko može da ide. Ako ode predaleko, možda će pasti sa ivice! Ili možda neće biti u stanju da se vrati u bazu, na stolicu, kad poželi. Dajući mu zidove na koje će naleteti, roditelji mu pružaju sigurnost za istraživanje.
Robin: To je dobro, ali propustio si jedan deo. Kada pronađe zid ono mora da bude u stanju da udara po njemu!
Džon: To je bes ili frustracija koju oseća u tom trenutku.
Robin: Zato zid mora da bude čvrst. Dete lupa u njega, i ništa strašno se ne dešava, tavanica ne pada na njega i onda ono zna,– „ to je, dakle, zid“. Vidiš, da bi zaista bio siguran sam u sebe, potrebno je da imaš priliku da ideš do krajnjih granica svojih osećanja, tako da znaš kako da se nosiš sa svojim najekstremnijim emocijama. Kad jedanput dođeš do granice i znaš gde se ona nalazi, i znaš da si to već preživeo i da su ga drugi ljudi koje voliš preživeli, osećaš se komotno sa samim sobom i od tada smeš da veruješ svojoj ljutnji. Znaš da možeš da izađeš na kraj s njom. Očigledno, da bi imao mogućnost da ovo doživiš neko mora da se brine o tebi; i da se roditelji brinu o sebi zbog činjenice da se ponekad osećaš kao divljak ili ubica ili kako god.
Oni (roditelji) moraju da drže situaciju pod kontrolom, da je omeđe, da prihvate punu snagu osećanja, ali da spreče da neko bude ozbiljno povređen. Sad, ako roditelji obezbede jasne granice, ne prestajući da pružaju emotivnu podršku, dete može da oproba svoju snagu u celosti i da nauči da se oseća sigurnim s njom, da postepeno nauči da je kontroliše.
Džon: Tako te tvoj bes ne plaši. Fascinantno. Dakle… zato su deci potrebna jasna, dosledna pravila.
Robin: Da, a ponekad dete radi nešto nevaljalo pokušavajući da natera roditelje da popuste.
Džon: Iznenada sam pomislio na frazu… „sâmo je tražilo batine“. Ne radi se o batinama, već dete traži jasnu granicu.
Robin: Tako da „zna gde je“ i može da prestane da se oseća anksiozno. Ako roditelji ne daju pravila, onda jedina stvar koju dete može da učini jeste da stalno proverava granice. [to su duže roditelji neodlučni, zato što hoće svima da udovolje i brinu se da će ih čvrsta linija učiniti nepopularnim kod dece, to će deca više morati da budu „nemoguća“ kako bi izmamila jasnu reakciju. I naravno, tim će veća biti eksplozija na kraju.
Džon: Hoćeš da kažeš: ukoliko roditelji eventualno povuku crtu.
Robin: Da. I što to roditelji više odlažu, na kraju će eksplozija biti gora a i biće potrebno više vremena da se prašina slegne. Viđamo mnogo roditelja koji odlažu konfrontaciju dok dete ne napuni osam ili deset godina, pa čak i dok ne postane tinejdžer. U takvim slučajevima, kad ih savetujem da pruže otpor, upozorim ih da će to biti kao iskrcavanje u Normandiji i da mogu da očekuju paklenih nedelju dana. Tada obično nekako uspeju. Ali, očigledno je bolje povući jasne granice kada dete „samo to traži“ u ranijoj fazi i pomoći mu da nauči kako da se postepeno uklapa, korak po korak, i da razvije samokontrolu.
Džon: Ponekad mi padne mrak na oči kad čujem vrlo napredne roditelje i učitelje koji odbijaju da preuzmu odgovornost uspostavljanjem pravila za decu i davanjem smernice, jednostavno zato što bi neko mogao da pomisli da ne vole decu dovoljno ili da su fašisti. Takav nedostatak odgovornosti mi izgleda dostojan krajnjeg prezira.
Robin: A, naravno, najviše za to krive Frojda. Mada je on, u stvari, bio veoma razuman i realističan po tom pitanju. Ali, ljudi ga interpretiraju kako hoće, kao i Bibliju.
Džon: Čekaj malo. Pretpostavimo da su roditelji veoma strogi? Kakav bi efekat to imalo?
Robin: Pa, po mom iskustvu, dok god postoji i mnogo ljubavi, strog odgoj sam po sebi ne izaziva mnogo problema. On može da proizvede osobu koja je skučenija i sklonija konformizmu – koja može da ima prilično konzervativne poglede i da prihvata hijerarhiju i autoritet lakše od tebe i mene, ali to bi joj pomoglo da se posebno dobro uklopi u organizacije i profesije gde se traži konformizam, kao što su vojska, policija, javna služba, pravosuđe i tako dalje.
Džon: Zaboravio si računovođe. Oni se podvrgavaju disciplini, i ne vide ništa loše u tome.
Robin: U stvari, vrlo zanimljivo, primetio sam da su ljudi skoro uvek zahvalni strogim roditeljima. Čak i kao deca osećaju da to roditelje nešto košta.
Džon: Pod uslovom da je to za dobro dece.
Robin: Da. Ako su roditelji strogi da bi preko deteta zadovoljavali sopstvene potrebe ili iz nekog sličnog razloga, onda je to druga priča. I baš kao što su deca zahvalna roditeljima koji su strogi iz ljubavi, nikad ne opraštaju onima koji suviše ugađaju sebi.
Džon: Nekako osete da to u krajnjoj liniji nije dobro za njih?
Robin: Da, čini se da shvataju da je takvo preterano samougađanje posledica ili lenjosti ili detinjaste potrebe roditelja da budu stalno voljeni i hvaljeni. Čak i ako deca to tada ne vide, obično kasnije u životu to prepoznaju.
Džon: Dakle, ti kažeš da, pod uslovom da postoji ljubav, čak ni starinska, „viktorijanska“ strogoća verovatno neće naneti psihološku štetu.
Robin: Pod uslovom da stalno naglašavamo „dok god se to radi sa ljubavlju i za dobro deteta“, mislim da bih se s tim složio.
Džon: Zvuči kao: kada roditeljima nije jasno šta da rade, bolje je da budu strogi.
Robin: Rekao bih da je tako, da. Ali srećom, postoji neka vrsta ugrađenog mehanizma koji pomaže roditeljima da to urade kako treba. To je u stvari vrlo jednostavno pravilo. „Ako te deca dovode do ludila, to je zato što žele da im pročitaš Zakon o pobuni.“
Dakle, kada nisi siguran, pročitaj im ga pre nego što postanu nemogući. Ali, zanimljivo, postoji i drugi razlog zašto su greške u korist strogoće ispravniji način da se greši, a to je da posledice preoštre discipline uglavnom izblede vremenom, te tako osoba koja joj je bila podvrgnuta ima veće šanse da bude normalnija. S druge strane, nekome ko nije imao dovoljno pomoći u samokontroli kad je bio mlad, biće mnogo teže da krene u drugom pravcu, prema pravoj samodisciplini.
Džon: Ali sigurno čuješ da se neka deca, a i neki odrasli, žale da njihovi roditelji jesu strogi.
Robin: O da. Ali kad bolje pogledam porodičnu istoriju ljudi koji krive „previše stroge“ roditelje za svoje poteškoće, obično se ispostavi da su njihovi roditelji bili suviše slabi, suviše podložni manipulaciji.
Džon: Pa odakle dolazi ta ideja – „previše strogi“?
Robin: Zato što se roditelji boje da su suviše strogi iz straha da ih deca zbog toga neće voleti. Pa deca „prime“ to osećanje i uzimaju ga zdravo za gotovo. Najzad, ako već roditelji neprestano okrivljuju sami sebe, može se očekivati da će dete koristiti situaciju tako što će ih i ono okrivljavati!
Džon: Deca poznaju samo standarde svojih roditelja.
Robin: I pošto otkriju da se roditelji zaista boje da ne budu optuženi za strogoću, deca nauče da zloupotrebljavaju roditeljski osećaj krivice da bi isterala da bude po njihovom.
Džon: Shvatam. Da vidim da li sam shvatio suštinu ovoga. Deci su potrebne jasne granice. Povlačenjem granica postiže se nekoliko stvari. Prvo, tako deca uče kako da se uklope; drugo, znači da deca ne pate od anksioznosti „jer ne znaju gde su“; i treće, to deci daje priliku, posebno u fazi do treće godine, da dožive ekstremne emocije u „kontrolisanim uslovima“, tako da mogu da ih upoznaju i nauče da ih kontrolišu.
Robin: Za sada je dobro.
Džon: Sad, postoji nešto što nisam razumeo. Dete ne sme da bude „previše dobro“, je l’ tako? Pa, ako prava strogoća – pod uslovom da je praćena ljubavlju – ne proizvodi tip „strašljivca“ – šta onda proizvodi?
Robin: Pa, strašljivi, pitomi tipovi su obično bili pod veoma jakim pritiskom da ispune očekivanja svojih roditelja. Međutim, taj pritisak nije sproveden strogoćom već pomoću krivice. Takvi roditelji ne kažu, „Nemoj to da uradiš ili ću da se naljutim“, ili „Nema nagrade “, ili „Marš u krevet“. Oni kažu, „Nemoj to da radiš, to me čini nesrećnim“.
Džon: „Od toga će tata da dobije srčani udar, to će da uznemiri mamu, a svemir će da se dezintegriše.“
Robin: „Kad umrem biće ti žao“.
Džon: „Da me voliš, ne bi to radio“.
Robin: Ili… to može da se postigne usađivanjem straha u u dete da će ga, ako se ne ponaša dobro, njegovi roditelji napustiti.
Džon: I jedno i drugo tovari strašnu odgovornost na dete, zar ne?
Robin: Oni detetu navlače ludačku košulju ili, još gore, teraju ga da je samo obuče.
Džon: Tako što ga prave odgovornim za sreću roditelja, pa čak i za njihov život! I porodičnu stabilnost, što je za dete skoro isto što i vlastiti život.
Robin: Tako, naravno, takvo dete postaje nesposobno da istražuje svoje emocije zbog straha od štete koju bi moglo naneti.
Džon: Nikad nije u stanju da lupa u zidove jer mu je rečeno da će se, ako to radi, srušiti cela kuća.
Robin: I tako se, prirodno, plaši da ima svoj stav.
Odlomak iz knjige “Kako preživeti svoju porodicu” Džona Kliza i Robina Skinera (Odiseja)
Izvor: Detinjarije