Ја још увек живим у уверењу да су најскупљи украси они из 1970 и неке.
То су оне кугле од правог танког стакла, розе и кајсија боје са нацртаним печуркама и ситним снежним бобицама, оне кугле које се враћају прво у папир, па у кутију и које се каче по навици на највише гране јелке јер су ту најбезбедније од удара. Одмах за њима ту је балерина, …сребрна кућица под снегом у којој, мајке ми, живи неко кад је ставим на грану, зелени чајник,црвено звонце, Снешко са љубичастом капом (онај са црвеном је Миланов, а ја сам му разбила слуцајно капу), пуфнаста лисица, птичица која се „штипа“ за дрво. Верујем да бомбоне сачуване из тих година, зване „салонске“ данас нигде такве нико нема, као и чоколадну птицу славуја обученог у танка шарена пера фолије.
Врх јелке чуван је као реликвија, па и данас кад стављам врх стрепим као да оперишем на отвореном срцу.
О, да! Били су то украси које смо куповали сваке године само по један или два на улици, понекад оне лепше у робним кућама, или сваком по један када се родио и брат… Када смо морали да изаберемо онај који нам се највише свидја, па бирамо, све гледајући у прсте оном другом, да не изабере боље, па на крају купимо исто, и када нисмо ни наслућивали да нам је тај избор више неко скроман у односу на неке срећније далеке земље, јер смо веровали да живимо у најсрећнијој земљи. Бирали смо са пажњом каквом се бира сопствена радост. Понекад би „од некога ко је добио од некога ко живи негде“ добили чоколадног Деда Мраза, Снешка, птицу или буренце (са алкохолом и вишњом унутра), и нисмо имали појма да те чоколадне птице и Деда Мразеве деца тамо не чувају годинама за украс него их једу, мада бисмо их неизоствно једном отворили и ми, (претходно скупљени да размотримо последице)и и уместо свежег, мирисног, затекли начисто побелелог и бајатог Деда Мраза. Из кутија на тезгама поредјаних дуж чаршије вириле су разнобојне траке које годинама више нигде не виђам и честитке које већ годинама нико никоме не шаље. Оне које би нам стизале, стављали смо у дно јелке, а неке и дан данас чувам. Слике са њих били су наши излети у ноћни спокој неких далеких сеоца под снегом, у градове са високим торњевима цркава, такодје под снегом, сусрети са Деда Мразевима који су изгледали сасвим другачије од оних који су се маскирали у предузећима наших родитеља где смо примали пакетиће! Да би добили пакетић у који смо гледали на гомили не знајући тачно који ће нас запасти, и мерећи да ли је у свима исто, морали смо нешто да изрецитујемо или отпевамо, или бар да плачемо ако ово прво нисмо знали или хтели пред публиком. Милане, ти си од када си проговорио до петог разреда рецитовао „Зима зима е па шта је“ , без блама.
Ништа се ни са чиме није слагало. Ни налик јелкама данас, стилизовних по стандардима часописа о уредјењу ентеријера, тако да их с дивљењем гледаш, ни мрва кича на њима. Сваки је украс био прича за себе, а јелка је лицила на – јелку.
У школама смо правили траке од креп папира, китили учионице, правили паное, спремали приредбу под будним оком учитељице, учили рецитације и песмице, спремали се за „дочек“ у преподневним часовима две недеље пре 31. децембра.
Родитељи су на „дочек“ Нове године одлазили дотерани и насмејани, а враћали се рашчупани, са конфетама у коси, опет насмејани. Чували су нас баба и деда, несхватљиво опуштени с обзиром колико нас је било, и какви смо били. Апсолутно српемни на све, као маринци обучавани за специјалне задатке.
Данас… не знате шта од украса све имам! А ја не знам шта све немам! Куповала сам годинама, одушевљена чега све има а ја нисам ни слутила да постоји, мирисне свеће у облицима снова, гомилала сам из године у годину украсе у палети боја да би ми и сликари позавидели, Деда Мразеве, јелене, венчиће, кућице, возиће који иду правим шинама по замишљеним стазама мога детињства… Слажем их годинама већ са љубављу по стану, већ почетком децембра. Купуј, купуј, купуј, купуј… Хаљине са штрасом, нотеси са јеленима, подметачИ са пахуљицама, обележивачи за књиге са јелкама, венчићи, кугле, кутије, посуде за шампањац са андјелима… вриште да их се купи! Моја деца у децембру имају црвено – беж тањире и шоље са пахуљом… И поједу омању фабрику чоколаде у виду разних фигура за месец дана. И тако… гледам све то данас… и питам се… хоће ли они памтити и по чему њихове децембре… И хоће ли им имати вредност и какву сво шаренило којим сам их окружила. Има ли смисла куповина, та порука капитала да се само ако купимо и имамо ново, и још и више и више и лепше и лепше… може памтити време?
Јер, данас знам, да нису били важни украси, већ дан када се спремимо и идемо у град да их изаберемо, да „поновимо“ јелку, нису биле важне честитке него то што смо из бирали и слали, и добијали, и није била важна чоколада и салонске бомбоне већ наша посебност да их имамо, и није био важан пакетић него то што и данас знамо неку песму напамет, и понос наше маме док рецитујемо, и важно је било нестрпљење да поклон отворимо пре поноћи и пре Божица, и важно је било то што су нам то допуштали, и то што смо иако сити све поделили и појели за пола дана, и важно је што смо петарде куповали кришом, и то што смо у поноћ могли да изадјемо на улицу без икаквог страха за безбедност. И важно је то што нико не памти како је био обучен, али сви памтимо ко је шта радио, и чега смо се играли и како нам је било лепо. И није важно где је ко ишао у доба празника, важно је то што нико где год био није јео ни пио ништа много више ни ништа много мање од осталих. И што су нам бабе и деде били живи и чували нас. И то је важно, да смо пуштени да останемо колико год можемо да издржимо будни, и да смо у кревет одлазили спокојни. И важно је то – да је баш то и данас важно.
Извор: Миљена Дрндар