Ja još uvek živim u uverenju da su najskuplji ukrasi oni iz 1970 i neke.
To su one kugle od pravog tankog stakla, roze i kajsija boje sa nacrtanim pečurkama i sitnim snežnim bobicama, one kugle koje se vraćaju prvo u papir, pa u kutiju i koje se kače po navici na najviše grane jelke jer su tu najbezbednije od udara. Odmah za njima tu je balerina, …srebrna kućica pod snegom u kojoj, majke mi, živi neko kad je stavim na granu, zeleni čajnik,crveno zvonce, Sneško sa ljubičastom kapom (onaj sa crvenom je Milanov, a ja sam mu razbila slucajno kapu), pufnasta lisica, ptičica koja se „štipa“ za drvo. Verujem da bombone sačuvane iz tih godina, zvane „salonske“ danas nigde takve niko nema, kao i čokoladnu pticu slavuja obučenog u tanka šarena pera folije.
Vrh jelke čuvan je kao relikvija, pa i danas kad stavljam vrh strepim kao da operišem na otvorenom srcu.
O, da! Bili su to ukrasi koje smo kupovali svake godine samo po jedan ili dva na ulici, ponekad one lepše u robnim kućama, ili svakom po jedan kada se rodio i brat… Kada smo morali da izaberemo onaj koji nam se najviše svidja, pa biramo, sve gledajući u prste onom drugom, da ne izabere bolje, pa na kraju kupimo isto, i kada nismo ni naslućivali da nam je taj izbor više neko skroman u odnosu na neke srećnije daleke zemlje, jer smo verovali da živimo u najsrećnijoj zemlji. Birali smo sa pažnjom kakvom se bira sopstvena radost. Ponekad bi „od nekoga ko je dobio od nekoga ko živi negde“ dobili čokoladnog Deda Mraza, Sneška, pticu ili burence (sa alkoholom i višnjom unutra), i nismo imali pojma da te čokoladne ptice i Deda Mrazeve deca tamo ne čuvaju godinama za ukras nego ih jedu, mada bismo ih neizostvno jednom otvorili i mi, (prethodno skupljeni da razmotrimo posledice)i i umesto svežeg, mirisnog, zatekli načisto pobelelog i bajatog Deda Mraza. Iz kutija na tezgama poredjanih duž čaršije virile su raznobojne trake koje godinama više nigde ne viđam i čestitke koje već godinama niko nikome ne šalje. One koje bi nam stizale, stavljali smo u dno jelke, a neke i dan danas čuvam. Slike sa njih bili su naši izleti u noćni spokoj nekih dalekih seoca pod snegom, u gradove sa visokim tornjevima crkava, takodje pod snegom, susreti sa Deda Mrazevima koji su izgledali sasvim drugačije od onih koji su se maskirali u preduzećima naših roditelja gde smo primali paketiće! Da bi dobili paketić u koji smo gledali na gomili ne znajući tačno koji će nas zapasti, i mereći da li je u svima isto, morali smo nešto da izrecitujemo ili otpevamo, ili bar da plačemo ako ovo prvo nismo znali ili hteli pred publikom. Milane, ti si od kada si progovorio do petog razreda recitovao „Zima zima e pa šta je“ , bez blama.
Ništa se ni sa čime nije slagalo. Ni nalik jelkama danas, stilizovnih po standardima časopisa o uredjenju enterijera, tako da ih s divljenjem gledaš, ni mrva kiča na njima. Svaki je ukras bio priča za sebe, a jelka je licila na – jelku.
U školama smo pravili trake od krep papira, kitili učionice, pravili panoe, spremali priredbu pod budnim okom učiteljice, učili recitacije i pesmice, spremali se za „doček“ u prepodnevnim časovima dve nedelje pre 31. decembra.
Roditelji su na „doček“ Nove godine odlazili doterani i nasmejani, a vraćali se raščupani, sa konfetama u kosi, opet nasmejani. Čuvali su nas baba i deda, neshvatljivo opušteni s obzirom koliko nas je bilo, i kakvi smo bili. Apsolutno srpemni na sve, kao marinci obučavani za specijalne zadatke.
Danas… ne znate šta od ukrasa sve imam! A ja ne znam šta sve nemam! Kupovala sam godinama, oduševljena čega sve ima a ja nisam ni slutila da postoji, mirisne sveće u oblicima snova, gomilala sam iz godine u godinu ukrase u paleti boja da bi mi i slikari pozavideli, Deda Mrazeve, jelene, venčiće, kućice, voziće koji idu pravim šinama po zamišljenim stazama moga detinjstva… Slažem ih godinama već sa ljubavlju po stanu, već početkom decembra. Kupuj, kupuj, kupuj, kupuj… Haljine sa štrasom, notesi sa jelenima, podmetačI sa pahuljicama, obeleživači za knjige sa jelkama, venčići, kugle, kutije, posude za šampanjac sa andjelima… vrište da ih se kupi! Moja deca u decembru imaju crveno – bež tanjire i šolje sa pahuljom… I pojedu omanju fabriku čokolade u vidu raznih figura za mesec dana. I tako… gledam sve to danas… i pitam se… hoće li oni pamtiti i po čemu njihove decembre… I hoće li im imati vrednost i kakvu svo šarenilo kojim sam ih okružila. Ima li smisla kupovina, ta poruka kapitala da se samo ako kupimo i imamo novo, i još i više i više i lepše i lepše… može pamtiti vreme?
Jer, danas znam, da nisu bili važni ukrasi, već dan kada se spremimo i idemo u grad da ih izaberemo, da „ponovimo“ jelku, nisu bile važne čestitke nego to što smo iz birali i slali, i dobijali, i nije bila važna čokolada i salonske bombone već naša posebnost da ih imamo, i nije bio važan paketić nego to što i danas znamo neku pesmu napamet, i ponos naše mame dok recitujemo, i važno je bilo nestrpljenje da poklon otvorimo pre ponoći i pre Božica, i važno je bilo to što su nam to dopuštali, i to što smo iako siti sve podelili i pojeli za pola dana, i važno je što smo petarde kupovali krišom, i to što smo u ponoć mogli da izadjemo na ulicu bez ikakvog straha za bezbednost. I važno je to što niko ne pamti kako je bio obučen, ali svi pamtimo ko je šta radio, i čega smo se igrali i kako nam je bilo lepo. I nije važno gde je ko išao u doba praznika, važno je to što niko gde god bio nije jeo ni pio ništa mnogo više ni ništa mnogo manje od ostalih. I što su nam babe i dede bili živi i čuvali nas. I to je važno, da smo pušteni da ostanemo koliko god možemo da izdržimo budni, i da smo u krevet odlazili spokojni. I važno je to – da je baš to i danas važno.
Izvor: Miljena Drndar