Ефикасна комуникација у вртићу – шта је највећи изазов за васпитаче

13 априла, 2020

Иако се о томе мање говори, своје обавезе око онлајн наставе имају и васпитачи. Труде се да осмисле активности и пошаљу их родитељима, како би они то спровели са својом децом и евентуално им послали фотографије или снимке радова. Цртају, смишљају, помажу родитељима који су код куће са децом да им заједничко време буде квалитетније, а изолација прође лакше.

Фото: Милош Лужанин

Посао васпитача је заправо велики изазов, а онај део креативног рада са децом, панои, украшени ходници у вртићу, приредбе, само су врх леденог брега. Оно што је испод ми најчешће и не видимо. А највећи изазов је заправо – ефикасна комуникација.

О томе је са васпитачима годинама уназад на великом броју одржаних семинара говорила Невена Ловринчевић, клинички психолог и аутор у Креативном центру. Током тих семинара је, како каже, и сама много научила. Разговарајући са васпитачима, схватила је да постоје одређена питања и ситуације у којима им је тешко да пронађу прави одговор. У жељи да им помогне да комуницирају ефикасније и отвореније, написала је и у сарадњи са Креативним центром објавила приручник Ефикасна комуникација у вртићу.

О изазовима са којима се суочавају васпитачи, о комуникацији у вртићу и томе како ће им овај приручник помоћи, разговарамо са Невеном Ловринчевић

Ваш нови приручник Ефикасна комуникација у вртићу, у издању Креативног центра, јединствен је код нас. Како сте дошли на идеју да напишете ову књигу?

Аутор сам више семинара које сам током десетак година с колегиницама и колегама одржала неколико стотина пута у васпитно-образовним установама. Сматрам да је веома важно да семинари буду интерактивни и усмерени ка практичним проблемима с којима се васпитачи и наставници суочавају. Захваљујући управо тој интерактивности на семинарима, схватили смо да се о бројним ситуацијама којима се запослени веома интензивно баве недовољно говори током њиховог формалног образовања. За нас је био изазов да се посветимо баш тим темама и проблемима, што је на крају довело до настанка ове књиге – приручника за васпитаче.

Које теме покрива књига и како је она конципирана?

У приручнику се највише говори о свакодневним проблемским ситуацијама: о комуникацији с родитељима и децом, о кризним ситуацијама итд. Књига је конципирана тако да су поглавља (Пријем деце у вртић и адаптација, Родитељи и правила рада у вртићу, Конфликтне ситуације, Кризне ситуације итд.) посвећена конкретним ситуацијама, а дати су примери из праксе и уз њих јасне препоруке у вези с реаговањем и објашњења.

Рекли сте да већ годинама држите семинаре у вртићима и да није прошао ниједан а да нисте нешто ново научили. Шта сматрате највећим изазовима с којима се васпитачи данас суочавају?

Мислим да је за васпитаче данас највећи изазов остваривање квалитетног и ефикасног сарадничког односа с родитељима. Према мом искуству, једна од највећих непознаница за васпитаче јесте то како остварити успешну комуникацију са оним родитељима чији се васпитни стилови битно разликују од принципа рада у вртићу.

Семинари које држите веома су посећени, па сте у непосредној комуникацији с великим бројем васпитача. Шта је то што вас најчешће питају?

Питања су бројна, а односе се на то како решавати неке конкретне проблемске ситуације с децом, како побољшати функционалност групе деце, како ефикасно комуницирати с родитељима у проблемским ситуацијама, како решавати кризне ситуације итд. Током рада на семинарима, а и у књизи, настојим да васпитачима омогућим увид у разумевање процеса комуникације, то јест узрочно-последичних веза у њој. Ту је кључно питање: Како оно што радим, говорим или мислим утиче на моју комуникацију с другима (децом, родитељима, колегама)?

Колико је фигура васпитача битна у дететовом раном развоју?

Мислим да је улога васпитача изузетно важна за дететов развој. Вртић је прва средина у коју се дете укључује ван своје породице. У том смислу изузетно су значајне поруке које дете у вртићу прима од васпитача – о томе како се комуницира, шта је прихватљиво, а шта није, како се треба односити према вршњацима и ауторитету, за какав се систем вредности залажемо (толеранција, емпатија, сарадња). Сва та сложена и важна питања повезана су са увођењем детета у социјално функционисање, које ће бити од кључне важности за његов развој, а васпитач је покретач и носилац тог значајног процеса.

У књизи сте издвојили оне проблемске ситуације с којима се васпитачи најчешће суочавају. Да ли стичете утисак да им је већи изазов комуникација с децом или комуникација с родитељима?

Мој утисак је да је васпитачима далеко већи изазов остваривање успешне и квалитетне комуникације с родитељима. Са децом они углавном имају одличне механизме и приступе у редовном раду, али и у проблемским ситуацијама. Комуникација с родитељима је изазов: како остварити асертивну комуникацију, то јест уважити и разумети родитеља, али и одбранити сопствени професионални интегритет онда када је то потребно, с тим да та комуникација буде конструктивна. То ће, наравно, значити веће поверење и сарадњу с родитељем, од чега, у крајњој линији, увек највећу корист има дете.

Тренутна ситуација је свима тешка и васпитачи се труде да с родитељима одрже комуникацију и помогну им у активностима с децом. Као психолог, да ли верујете да је ово период у којем се треба трудити да се поштују планови рада у вртићу (као што се тренутно дешава у школама) или је, бар за децу у том узрасту, довољно подстицати родитеље да на смислен начин проводе квалитетно време с децом?

Ситуација с којом се сада сусрећемо у потпуности је ново искуство. Оно је на драстичан начин изменило комуникацију са особама које су нам блиске, променило је начин на који проводимо време и обављамо своје обавезе, утицало је на активности које су деци доступне… У том смислу изазов за васпитаче и њихове руководиоце јесте осмишљавање рада с децом. Добро би било да и родитељи и васпитачи покажу одређену прилагодљивост тренутној ситуацији. Сигурно је да је структурирано време детету потребно и да ће активности које се на то односе бити корисне, али је ситуација у којој се налазимо свакако таква да је важно бити прилагодљив и поставити приоритете. Коначно, то је нешто што се не односи само на активности деце. Прилагодљивост и одређивање приоритета јесу нешто са чим се свако од нас суочава сваког дана, бар током трајања ситуације у којој смо. Тек када све прође, видећемо јесмо ли и нешто корисно научили. Деца, али пре свега ми, одрасли.

Шта је то чиме васпитачи, по вашем мишљењу, у професионалном смислу, треба да се баве у овом периоду, када не раде непосредно с децом?

Наравно да је ситуација у којој се сви налазимо веома непријатна и намеће нам нека сасвим нова правила понашања, али доноси и страхове и анксиозност. Поред тога, међутим, она нам пружа и могућност стицања другачије перспективе, која нас може навести да преиспитамо сопствене системе вредности и приоритете и да стекнемо нека нова знања. Мислим да и васпитачи ову ситуацију могу да искористе за учење и да се припреме за обраду овог искуства тако да оснаже и себе и своје породице, али и децу с којом ће радити када све ово са чим се сада суочавамо буде било иза нас. Искуство кроз које пролазимо јесте и биће део нашег животног искуства, па нам остаје да то искуство, са свим што оно носи, прихватимо и из њега нешто научимо.

Одломак из књиге

Download (PDF, 196KB)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама