Kada smo vi i ja odrastali, o ekranima se nije puno brinulo, jer nisu bili sveprisutni kao što su danas. Od jednog TV-a u kući i crtanog filma u 19.15 h nikoga nije boljela glava. Danas je puno toga drugačije – pametni telefoni, aplikacije, društvene mreže, igrice, celi TV kanali dizajnirani za specifične ciljne grupe…
Moderne tehnologije se toliko brzo menjaju da zaslužuju našu pažnju i preispitivanje mnogo više nego što bismo to voljeli da priznamo.
I kao i sve drugo što nam je nepoznato, i uticaj ekrana u nama izaziva dozu straha, a strah nije mesto sa kojeg treba donositi odluke, naročito ako je reč o deci. Zato ja više volim da se dobro upoznam sa onim od čega se plašim, i u ovom tekstu sa vama delim ono što sam do danas o uticaju ekrana saznala.
Kada sam se prvo dala u istraživanje, bila sam zbunjena količinom suprotstavljenih teorija. Neki od autoriteta na području dečijeg razvoja koje izuzetno cenim imali su sasvim oprečna mišljenja o upotrebi ekrana. Ali neću vas zamarati detaljima, preći ću odmah na stvar. Jedno je sigurno: ekrani izazivaju zavisnost.
Ne samo što ekrani sami po sebi izazivaju zavisnost, već i način na koji su sadržaji kreirani izaziva zavisnost. Ne zato što tamo negde sedi grupa zlih čikica sa bijelim rukavicama kojima je cilj istrebljenje vrste, već zato što je to stvar profita. Korisnički interfejs je dizajniran tako da nam konstantno daje injekcije dopamina, kako bismo tražili sve više i više.
Vidite, to vam je isto kao i spor o tome da li deci treba kontrolisati unos slatkiša. Mnogi će reći zabranjeno voće je najslađe. To je jerovatno tačno, ali sa druge strane, ostaviti detetu odgovornost da se kontroliše samo prema nečemu što izaziva zavisnost nije fer.
Druga stvar koja me brine jeste sami sadržaj: kakve uzore deci postavljamo? Svi ljudi koje srećemo, sve što gledamo, čitamo, čime se okružujemo utiče na nas. Koliko je onda uticaj figura sa TV-a, a i ostalih medija? Toliki da bismo ih komotno mogli nazvati trećom roditeljskom figurom u životu naše djece.
Ljudska bića imaju tendenciju da se adaptiraju, normalizuju stvari koje su inače bile neprihvatljive: nasilje, diskriminaciju, iskrivljene ideje o seksualnosti, uspjehu, vrednostima… Jednostavno, naviknemo se posle određenog vremena i to postane normalno.
Treća stvar koja me brine jeste što vreme provedeno pred ekranima oduzimamo od drugih stvari kojima bismo se mogli baviti, a mnogo su zdravije i bolje za nas – oduzimamo od vremena provedenog u prirodi, od druženja sa bliskim ljudima, i ono što je jedna od najvažnijih stvari kada govorimo o dečijem razvoju: oduzimamo od vremena za slobodnu igru, a kroz igru najviše uče.
Četvrto, pitam se kako sedanje pred ekranom utiče na fizički razvoj i zdravlje? Crna Gora je prva zemlja u Evropi po gojaznosti dece. Šta je sa kičmom, očima?
Peto, brzina kojom se slike u npr. crtanim filmovima smenjuju daleko je veća od brzine kojom se smenjuju slike pred vašim očima dok razgovarate sa nekim. Ta brzina preterano stimuliše mozak i dovodi nas u stanje stresa, jer ekrani nisu bili planirani evolucijom. Otuda epidemija dece sa poremećajima pažnje, učenja itd. Ne kažem da su ekrani jedini razlog, ali jedan od važnih faktora koji tome doprinose jesu nesumnjivo. Samo svetlo u koje zurimo je neprirodno, što utiče na naš hormonalni status i time i kvalitet sna.
Na kraju, ekrani našoj deci ne dozvoljavaju prostor za dosadu, a dosada je preduslov za kreativnu akciju, za razvoj, jer ih tera da “uključe” mozak.
Sigurna sam da bismo mogli nastaviti ovu listu. Istina je da još nismo doživeli da vidimo cijele generacije dece koje su odrasle uz pametne telefone. Ali već sada vidimo tinejdžere koji su sve depresivniji, decu koja imaju problema sa motivacijom, socijalizacijom, učenjem i emocionalnim sazrevanjem i dio toga ne možemo, a da ne pripišemo ovim velikim promenama u načinu života poslednjih decenija.
Ali, kao što rekoh, rešenje nije u strahu. Rešenje je u razumevanju i pronalaženju srednjeg puta. Najpre moramo biti svesni rizika da bismo se mogli okrenuti pozitivnim stranama, kojih takođe nesumnjivo ima.
Darija P. Bambur
Izvor: mamablog.me