Често видимо децу, па чак и мале бебе, како се забављају гледајући у паметне телефоне, таблете и друге екране, а оно о чему многи родитељи не размишљају је, да време проведено испред њих, може оставити велике последице по дечије здравље.
У стручној терминологији психотерапеути користе нови израз „екранизам“, који означава негативне утицаје екрана на мозак, а психолози током рада са децом најчешће примењују neurofeedback терапију.
Деца која су предуго изложена екранима почињу се затварати у себе, имају проблем са комуникацијом, говором, концентрацијом и слично, а ако се на време не препознају негативности које су настале услед прекомерног провођења времена испред екрана, то може имати много веће последице.
Према речима психологиње и психотерапеуткиње Анкице Баковић, показало се да постоје одређене потешкоће у ономе што дете „даје од себе“.
– То је примарно говор, а потом концентрација, фокус, будност или супротно од тога – сањарење. Показало се да постоје одређена одступања од деце која по рођењу нису неуроризична, а у првим годинама живота, до треће, виде се подбацивања. Поред свих досадашњих дијагноза којима се бавимо, а циљано се мисли на дијагнозе из спектра первазивног развојног поремећаја, такво дете не спада у ту клиничку слику, а на понашајном плану јако је слично потешкоћама из спектра аутизма – казала је Баковић.
Негативни утицаји екрана
Објаснила је да током разговора са родитељима дође до информација како дете у својим првим годинама живота испред екрана дневно проведе четири до пет сати, а нека деца и више.
– Потешкоће које видимо у функционирању детета у његовим првим годинама живота често су изазване дуготрајним боравком испред екрана. Дуготрајно се сматра све што је дуже од пола сата, с тим да неуропедијатри кажу да до дететове треће године то не би требало бити ни пола сата. Деца са којом се ја бавим, испред екрана била су четири, пет или више сати укупно током дана. Дете гледа у мобител или таблет ујутро док једе, док мама направи ручак, након што мало одспава опет је испред екрана, па поново док једе… – додала је.
Према њемим речима, тако проведено време може имати два негативна утицаја.
– Први је то да дете увежбава оно чему је изложено. Ако је дете у раној животној доби изложено екранима, оно увежбава комуницирати са екранима. У првим контактима детета са екраном, оно покушава успоставити комуникацију са садржајем у њему. Будући да оно што је на екрану не узвраћа, дете се почне затварати у себе јер не добива одговор у комуникацији. Касније ту имамо клиничку слику која изгледа као „орјентираност према себи“, што ми често чујемо као појам сањарења – објаснила је.
Психологиња је додала да дете тада развија „унутрашње свјетове“, који су неовисни о ономе у којем живе.
– У раној животној доби је научено да у екрану постоји један свијет, а дете за себе развија други свет и та два света између себе не комуницирају. То је највећа штета екранизма. Дете није научило комуницирати уз екран, јер екран се не усклађује са дететом и не прати његову комуникацију, па је онда дечији мозак увежбан у искључивање. Када видимо да се то отело контроли, да дете не види другу јецу, повлачи се у своје светове и кутке, или када ми нешто причамо а оно нас игнопише, не обраћа пажњу на браћу и сестре, нове госте и слично, онда је ситација алармантна – нагласила је.
Оно што је веома важно знати, сматра наша саговорница, је да „оно што увежбава, дете на крају и увежба“.
– Деца се рађају здрава, а здрав мозак се усклађује са садржајем којем је изложен, увежбава. Ако га ставите испред екрана, он се увежбава у својим искључивањима – казала је.
Друга негативност која произилази из екранизма, наводи Баковић, је то што је дете због времена које је провело испред екрана пропустило много тога, због чега му је причињена огромна штета.
– Поред тога што је мозак детета био једносмерно стимулиран у раном животном периоду, друга је штета да сви остали центри нису били стимулирани. Родитељи нама прсихолозима често дођу након неуропедијатра који им је рекао да је магнет мозга уредан, али њима није јасно зашто дијете не говори. Здраве ћелије у мозгу, здрави неурони су тек материјал који се може искористити за уредан когнитивни развој. Али неће сам од себе. Ако имате материјал за кућу, она се неће сама саградити. Материјал може пропасти. Иако сте имали све, немате кућу. Тако је и за здраве станице у мозгу, јер оне не значе уредан когнитивни развој. Нужан је подражај из околине – нагласила је.
Мозак функционише по законима природе
У раној животној доби детета постоје оптималне фазе развоја и периоди када се треба успоставити, како наводи наша саговорница, способност фокуса, координације говора, мишићне експресије, успостављања контакта видом и слично.
– Наш мозак је дио природе и он функциoнише по законима природе. Постоје тачно одређени периоди у развоју детета шта се у когнитивно-менталном плану развија сваки месец. Зна се које способности детета се у којем мјесецу живота развијају, али неће саме од себе, већ уз подражај из околине. Ако дете остане под стакленим звоном, изоловано од тог подражаја и „вегетира“ испред екрана, неурони се међусобно не повезују сами од себе. Да би се те станице у мозгу повезале, настају синапсе, мрежа неурона, а мрежа неурона је способност. Први корак у томе недостаје због екранизма, а то је стимулација из околине, плус једносмерна стимулација која дете окреће према њему и затвара га, гдје имамо аутистичну слику и успорен језичко-говорни развој – објаснила је Баковић.
Неретко јој се кроз рад дешавало да дође мајка са дететом које не говори језик којим причају његови родитељи, већ на пример, енглески.
– То се дешава када је дете у тој једносмерној комуникацији било толико упорно за преживљавањем, па чак и са екраном који с њим није причао, да је почело понављати за њим. Екран с дететом не успоставља комуникацију, али из очаја да комуницира с неким, дете почиње комуницирати у смислу клипова које купи из садржаја којима је изложено. Пустите децу у локву, блато, дрво, камен, да се суживи и стимулишеа мозак .
Извор: Фактор