Када се ради о одгоју успешног, брижног, саосећајног и самосвесног детета, све почиње у породици. Најбоље окружење за одрастање је оно у којем се негује разумевање и емпатија и где се дечја осећања и мишљења не ућуткују.
Студије су показале да до треће године деца почињу да показују прве знаке искреног саосећања и емпатије и полако схватају да њихова осећања и искуства могу бити другачија од оних које имају други око њих.
Професор и експерт за дечји развој и родитељство Dr. Traci Baxley наводи највеће родитељске грешке због којих деца постају себична и немају свест о туђим потребама и осећањима кад одрасту.
1. Говорите им „да“ на готово сваки њихов захтев
Више него раније деца данас расту са осећајем да на све што пожеле – просто имају право. Овај осећај није настао сам од себе нити су га деца добила по рођењу. Он је резултат претеране жеље родитеља да им дете увек буде задовољно. Таква деца, не својом кривицом, постају себична, не брину о другима (укључујући и породицу), немају радне навике и могу се понашати као да за њих правила која други морају да поштују – не важе.
Развој емпатије и саосећања код деце почиње тако што ћете их научити да није страшно да понекад чују „не“. Не, нећете ви почистити за њима, урадиће то сами. Не, неће добити скупе патике које ћете морати да плаћате на рате. Не, нећете толерисати да вам се обраћају без поштовања.
Ако иза оног што раде, било то лоше или добро, постоје и последице које су резултат поступака, научиће да гледају на неки догађај или ситуацију и са друге стране.
Ако се ваше дете, примера ради, обраћа брату ружним речима и назива га погрдним именима, можете рећи: „Не допада ми се што се тако обраћаш брату. У нашој породици је правило да се лепо понашамо једни према другима. Рећи му да је он ____ је неприхватљиво и такво понашање ће имати последице ако се понови.“
2. Не трудите се да створите прилике за учење
Можда мислите да деца не обраћају пажњу, али они јако прате како ви реагујете на свако њихово понашање, али и на различите свакодневне ситуације. Требало би да вас виде и чују како се према другима опходите с поштовањем, без обзира на то који им је статус у друштву.
Чак и врло мала деца могу научити да се ставе у туђи положај у одређеним ситуацијама. Ево примера.
- Родитељ: “Правим сендвиче. С чим би хтео?”
- Дете: “Са краставцем и сиром!”
- Родитељ: “Какав да направим твом брату?”
- Дете: “Са краставцем и сиром!”
- Родитељ: “Хм. То је дефинитивно сендвич који би ТИ хтео јер такав највише волиш. Али хајде да размислимо о томе шта би бата највише волео. Како би се осећао да дође кући и види да сам обојици направила твој омиљени сендвич? Шта мислиш, шта би он рекао кад бисмо га питали од чега жели сендвич?”
- Дете: “Он би изабрао кечап и сир?”
- Ја: “Да! Баш волим што знаш шта твој брат воли и што мислиш на њега!”
Ово су баш мале, свакодневне ситуације, наизглед неважне. Али кроз такве деца уче да мисле о томе шта други око њих воле, желе, осећају.
3. Не разговарате с њима о томе шта се дешава ван ваших живота
Отприлике кад напуне осам година, деца почињу да разумеју да осећања која имамо понекад нису резултат тога што се у датом тренутку дешава лично нама, већ на њих могу утицати и дешавања која су резултат околности.
Баш негде у том узрасту деца почињу и да разумеју и осећају емпатију према одређеним групама (болесни, сиромашни, стари…). Зато је важно да с њима разговарамо (у мери која их неће оптеретити) о стварима које ће можда чути од другара у школи, на вестима, у парку, од старије браће и сестара.
Ове ситуације искористите да будете узор у изградњи става детета према онима који се налазе у некој лошој ситуацији. Што више семена емпатије „посејете“, више ће љубави и саосећања ваше дете имати како буде расло.
4. Дајете им све и не очекујете захвалност
У кући би свако требало да има свој део обавеза. Међутим, дати деци могућност да зараде додатно тако што ће преузети неки део посла који није њихов, може бити одличан начин да науче вредност новца.
Кад не добијају све што пожеле без икаквог труда, уче да буду захвални. Нека желе ту скупу играчку мало дуже. Договорите се да је платите по пола. Научите их да је „Хвала“ одраз лепог васпитања, чак и кад нам поклоне нешто што нам се не допада.
Ако заборављају или им је тешко да усвоје ту вештину, уведите рутину – нека воде дневник захвалности и сваког дана нека запишу (кажу) на чему су тог дана посебно захвални.
Приредила: А.Ц.