Миланка Берковић је професор разредне наставе (или краће – учитељица) и педагошки саветник, пише песме и приче за децу и одрасле, белетристичка штива, обавезне и необавезне уџбенике за ниже разреде основне школе. Meнтор је на републичким и међународним такмичењима, члан комисије за полагање испита за лиценцу у организацији Министарства просвете. Ментор је и студентима са Факултета за образовање учитеља и васпитача Универзитета у Београду и наставницима приправницима.
Учитељица је у ОШ ”Филип Вишњић” у Београду.
И ово је само део Миланкине биографије која би тешко стала у један текст, аутор је и коаутор многих материјала за рад са децом и лауреат бројних награда, укључујући и Доситејеву повељу и Светосавску награду.
Њен приручник за учење латинице ”Латица по латица” један је од омиљених учитељима у Србији.
Миланка је ове недеље гост наше рубрике ”Ми ВАС питамо” где ослушкујемо управо људе попут ње који су деценије провели у учионици.
Кад бисте добили прилику да поново бирате професију, да ли би учитељски позив био Ваш избор? И зашто?
Да, учитељски позив би поново био мој избор. Ниједан други посао нема ту врсту енергије, динамике и искрене повратне информације коју свакодневно добијате од деце.
Када сте на почетку каријере, овај посао бирате из љубави према деци и ентузијазма. Међутим, тек након година проведених у учионици схватите сву дубину и лепоту овог позива. Бити учитељ није само одрађивање часова по распореду. То је привилегија да, заједно са родитељима, директно стварате будућност једног друштва.
Шта је то што бисте, када бисте на кратко сели у министарску фотељу, одмах променили у српском образовном систему?
Када бих могла да доносим одлуке на министарском нивоу, фокус реформе не би био на козметичким променама, већ на суштинском унапређењу услова рада и за наставнике и за ученике. Предузела бих четири кључне мере, мада са ове позиције не знам да ли би било могуће извршити измене паралелно или корак по корак, али не бих одустала од те мисије.
Радикално бих смањила администрацију. Циљ је да се наставнику врати драгоцено време како би се максимално посветио припреми квалитетне наставе, индивидуалном раду са ученицима и њиховом васпитању, што је и примарна улога нашег позива.
Редуковала бих број ђака у одељењима. Смањила бих максималан број ученика у одељењу на 20. Мања одељења омогућавају бољу атмосферу за рад, квалитетнију интеракцију, лакше праћење дечјих потреба и ефикаснију подршку како за даровиту децу, тако и за ученике којима је потребна додатна помоћ у учењу.
Увела бих системске промене које фаворизују очигледну, функционалну и искуствену наставу. То значи више огледа, истраживачког рада, пројектних задатака и теренске наставе. Деца морају да уче кроз искуство и да у пракси виде примену онога о чему читају у уџбеницима јер је то једини начин да развију критичко мишљење и знање које ће им користити у животу.
Настојала бих да вратим друштвени и материјални углед професији јер унапређење образовног система није могуће без мотивисаног и цењеног наставника кроз системско повећање зарада, али и кроз чврсту правну заштиту интегритета наставника у учионици.
Иако традиционална настава има своју вредност, посебно у погледу структуре и дисциплине, савремени начин живота захтева од нас да мењамо приступ. Данашња деца одрастају у брзом, дигиталном окружењу и њихов мозак другачије схвата/усваја информације. Да бисмо их мотивисали, морамо их ставити у улогу активних учесника, а не пасивних слушалаца.
Пракса показује да најбоље резултате даје учење кроз решавање проблема (пројектна настава), рад у малим групама, истраживачки и експериментални рад, учење кроз игру и интегративна настава и амбијентално учење.
Суштина савремених метода није потпуно одбацивање традиције, већ њено модернизовање кроз ове форме које од ученика праве мале истраживаче, креаторе и мислиоце.
Директан рад са децом је ваш основни посао, али радите и много других ствари. Између осталог, аутор сте уџбеника и додатних материјала за Едуку. Како сте се ту пронашли и шта имате на уму кад креирате материјале из којих ће учити деца? Шта је важно?
Сарадња са Издавачком кућом „Едука“, као и издавачким кућама пре ње, дошла је као логичан наставак вишегодишњег рада у учионици. Сваки учитељ који је посвећен свом послу свакодневно креира додатне наставне листиће, дидактичке игре и материјале којима покушава додатно да појасни или унапреди градиво својим ђацима. У једном тренутку сам пожелела да све то знање, праксу и идеје које су дале одличне резултате у мом одељењу уобличим и поделим са колегама. Најпре сам ту идеју и страст поделила са колегиницом Натали Шарић, са којом сам осмислила највише уџбеника. И тако је почео мој ауторски/коауторски рад.
На самом почетку стварања уочила сам неколико важних ставки које одликују добар уџбеник: материјал не сме да буде сувопаран збир дефиниција, мора бити дубоко повезан са стварним светом и свакодневним искуством данашње деце; задаци морају да изазивају мисаону активност, да траже логичко закључивање, повезивање, упоређивање и решавање проблема, да воде дете постепено – од лакших, препознатљивих модела, ка тежим, креативнијим изазовима.
Важно је да ученик не учи напамет како би само репродуковао чињенице, већ да разуме процесе. На тај начин градимо дечје самопоуздање, а све што настојимо да дете научи, приближава га генерализацији и примени понуђеног.
Уџбеник мора бити естетски беспрекоран и модеран. Илустрације, графички елементи и боје нису ту само да би књига била „лепа“, већ они имају озбиљну дидактичку улогу.
Писање за „Едуку“ је за мене велика одговорност и испуњење, али и могућност да искажем креативност и стваралаштво у облику који може да буде доступан свима.
Ваш рад обухвата и велики број ненаставних активности. Шта данашња деца највише воле и који је најлакши начин да им задржимо пажњу?
Ваннаставне активности су заправо онај простор где се дешава најискреније, најдубље васпитање и социјализација деце. У том простору излазимо из крутих оквира оцена и школских звона. Свакодневица у којој деца живе преплављена је брзим, виртуелним садржајима који нуде тренутну забаву на штету њихове пажње, гаси њихову креативност и тражење одговора и решења у себи. Због тога сам кроз праксу схватила да данашња деца заправо највише чезну за стварним, опипљивим искуствима и улогама у којима се осећају кориснима и важнима својој заједници. Деца највише воле активности у којима су они активни творци, а не само посматрачи. Воле квизове, драмске радионице, изласке у природу и тимске изазове. Најлакши начин за задржавање пажње је динамика – честа промена активности и повезивање градива са њиховим тренутним интересовањима.
Када говоримо о ваннаставним активностима које дају највећи печат одрастању деце, издвојила бих три правца која успешно практикујем: креативно изражавање (писање песама и прича, учествовање у пројектима), развијање емпатије (посета стационару за старе) и повезивање са културним наслеђем (сарадња са институцијама као Задужбина Доситеј Обрадовић).
Данашњој деци пажњу најлакше држимо емоционалним ангажовањем и променом улога. Тајна је у томе да им дамо одговорност, уважимо њихове идеје и понудимо динамичне активности. Када резултате свог рада виде изван учионице, у широј заједници, јавља се нада да ће у будућности оставити траг на целокупно друштво.
Латица по латица је уџбеник који сте написали и намењен је учењу латинице. Шта је ту посебно специфично, кад се уче два писма, а можда чак и три паралелно, јер деца уче и енглески алфабет?
Учење два или три писма паралелно (ћирилица, латиница, енглески алфабет) за децу је велики когнитивни изазов. Када дете, које је тек утврдило ћирилицу, почне да учи латиницу, а паралелно усваја и енглески алфабет, долази до великог менталног оптерећења. Без адекватне методолошке подршке, овај процес може довести до успоравања читања, грешака у писању и фрустрације.
Специфичност уџбеника „Латица по латица“ огледа се у постепеном увођењу односно систему пажљиво бираних група слова, да буду сврсисходна, да се од њих могу састављати речи и стављати у контекст и да не збуњују децу; са фокусом на сличности и разлике уз намерно истицање графема или групе графема који се исто пишу а различито читају или различито пишу а исто читају у различитим писмима; у контекстуалном учењу где се слова не уче изоловано, већ кроз карће текстове, игре речима и асоцијације које олакшавају памћење.
Уџбеник помаже ученицима да лагано и поступно савладају слова латиничног писма кроз занимљиве текстове и задатке. Овај уџбеник не тера децу да уче слова напамет, већ их води кроз лаган, природан и постепен процес у коме се писменост развија корак по корак – латица по латица – чинећи да прелаз између писама прође без стреса и оптерећења.
Чујемо врло често критике на рачун наставног плана и програма. Оне су много гласније у вишим разредима, али има их и на тему градива у нижим. Да ли су програми прилагођени деци и шта би ту требало мењати?
Критике на рачун наставног плана и програма су, нажалост, у великој мери оправдане. Иако се стално одузимају кораци ка реформи која би била примењивија и модернизованија, наши програми су у својој суштини и даље преобимни, нефункционални, крути и често неадекватни за развој когнитивних могућности деце млађег школског узраста.
Налазимо се у парадоксалној ситуацији: од седмогодишњака и осмогодишњака очекујемо да усвоје апстрактне дефиниције и класификације, док истовремено губимо време за оно што је на овом узрасту кључно – развој базичне писмености, фине моторике, пажње и логичког мишљења. Нормално и за очекивати да ће критике које се односе на више разреде бити учесталије ако ми у нижима нисмо добро поставили темеље.
Програми су и даље преобмни и често преоптерећени чињеницама које деци у том узрасту нису блиске.
У нижим разредима је потребно растерећење садржаја јер фокус треба да буде на писмености, логичком размишљању и математичкој логици, а не на репродукцији.
Наша настојања да испратимо постојеће програме смањују нам маневарски простор да децу научимо како да уче, да им дамо удицу и штап, а не већ упецану рибу. У том раскораку, по мом мишљењу, настаје несклад и појачава се критика на рачун палан и програма у вишим разредима. Све то повећава потребу за већом флексибилношћу како би наставници имали одрешене руке да прилагоде темпо и садржаје конкретном одељењу и ученику појединачно.
Потребна је и боља међупредметна повезаност како би градиво из различитих предмета боље пратило једно друго како се деца не би збуњивала, а све усвојено брзо заборављала.
Програми морају бити кројени по мери детета. Наш циљ у нижим разредима не треба да буде стварање малих енциклопедија које репродукују чињенице, већ формирање радозналих, креативних и функционално писмених малишана који воле школу и који знају како да делују и размишљају својом главом.