Empa… šta?

februar 12, 2024

Upitajte bilo koju babicu – i reći će vam da kada jedno novorođenče zaplače – zaplaču svi. Kada se jedno umiri – i ostali slede primer. Slučaj beba u porodilištima je oduvek važio za savršen primer empatije, one s kojom dolazimo na ovaj svet. Do skoro. Ali čini se da se, poslednjih godina, situacija menja. Dok jedna beba plače, ona druga spava. Dabome, jer ko nije za sebe, nije ni za drugoga. Uostalom, drugačije ne bismo opstali.

Foto: Canva

Čekajte, je l’ vi to ozbiljno?

Ne morate biti vrstan antropolog, pa da vam bude jasno da smo, kao vrsta, od pećine pa na ovamo dobrim delom opstali zahvaljujući pojedincima koji su bili spremni da se žrtvuju zarad zajednice. Da se danas, daleko bilo, ponovi nekakav Holokaust, ili da nas bilo šta u toj meri ugrozi – koliko nas bi pošlo putem jedne Diane Budisavljević? Koliko nas bi uopšte bilo u stanju da bude tu – za drugoga? I to za drugoga koji nema naš DNK, ne nosi isto prezime, ne postoji na spisku stanara, za drugoga koji nam nije ni rod ni pomozbog? Koliko nas bi stvarno bilo spremno da žrtvuje svoj (nazovimo ga tako), komfor, za NN lice? Dignite ruke, slobodno, ne vidim vas odavde.

Idemo na Mars

Pesimisti bi rekli da ovaj svet u poslednje vreme i nije naročito gostoprimljivo mesto za život. Optimisti bi možda uzvratili ponekim svetlim primerom, kako se, eto, neko, tamo negde našao nekome u nevolji. Mi, obični ljudi, složili bismo se da pamtimo i bolja vremena, vremena u kojima nisi puštao glasnu muziku ako je komšiji umrla žena, kada nisi pravio korona žurke u vremenu u kome nam se broj preminulih na dnevnom nivou ne spušta ispod dvadeset i kada je bilo sramota pojesti celu užinu, ako ti je drug pored tebe gladan. Danas smo svedoci nekih drugačijih ’’običaja“.

Socijalna interakcija je drugačija, suživot kao takav teško da postoji, na sve to – pritisak se povećava, trka za novcem ubrzava, konkurencija je velika, i svi smo takmičarski nastrojeni. U svetu u kome se samo uspeh računa – za empatiju nema mnogo mesta.

Šta kaže struka?

Na osnovu ispitivanja sprovedenog među studentima univerziteta Mičigen, došlo se do zaključka da je stopa empatije među mladima za 40% niža u odnosu na prethodne decenije. Ne četiri, ne četrnaest, već četrdeset. A četrdeset posto je alarmantna brojka. Do te mere da ne mogu a da se ne upitam kakav je to svet koji ne oseća i ne saoseća?

Kakav god svet bio, stručnjaci se slažu u jednom – empatija je sposobnost da se stavimo u poziciju onog drugog i pokušamo da razumemo tuđe postupke i stavove. Danas, kada je ’’gledaj svoja posla’’ postala mantra mnogih, svaka, pa i najmanja empatija, ili prosto rečeno – dobrota, bukvalno je svedena na razinu incidenta. Kada se i desi da neko učini nešto dobro, nešto što bi do samo tridesetak godina unazad prošlo nezapaženo – vest postaje viralna.

Šta je zakazalo?

Vaspitanje, škola, društvo, okruženje ili možda kultura? U vremenu u kojem od kuće ne nosimo ništa, u školi u kojoj ne poštujemo nikoga, u društvu u kome jedemo dok onaj drugi gleda, okruženi sličnim egomanijacima opterećenim samo i jedino sobom – zakazali smo svi.

Ko joj je kriv?

Da zlo bude veće, empatija, tamo gde je još uvek ima – biva selektivna. Čini se da smo postali vrlo probirljivi u tom našem pomaganju. Sve češće čujem “što ih je rađala, kad nema od čega da ih izdržava” ili “dajem svima osim Ciganima”. Ili “kad vidim one što nosaju decu po raskrsnicama, smuči mi se. Što ne ide negde da radi, nego tamo prosi? Šta bi joj falilo, zdrava, prava… nego, ovako je lakše – pružiš ruku i gotovo.” U redu. Jeste li ikada pružili ruku? Niste? Ali svejedno dajete sebi za pravo da sudite? Ok, kapiram – ona plače. Vi spavate. Jasno kao dan.

Ko nam je kriv?

Način na koji komuniciramo jedni s drugima na društvenim mrežama je do te mere besraman da slobodu govora dovodi u pitanje. Ništa bolje se ne ophodimo ni na ulici – grubi smo, netrpeljivi i začas planemo. Ako nastavimo ovim tempom, za desetak godina – filantropija će biti prevaziđena disciplina, a reči kao kolektiv, zajednica, društvo – retke poput kakve egzotične poštanske marke.

I šta dalje?

Kud koji, mili moji. Mi koji smo još ponešto i zapamtili iz onog davnog vremena, izumrećemo kao beli medvedi. Preživeće jači, glasniji, sposobniji. Dok i oni ne ostare i ne spadnu na jasle sopstvene dece, vaspitane i naučene da su samo i jedino oni važni.

Od društva koje je važilo za izuzetno empatično, postali smo horda individualaca. Ja sam važan. Ja imam. Ja sam zaslužio. Ja sam gladan. Ja tražim! Ja, ja, ja…! Ne znam kako vama, ali meni se čini da je JA pobedilo. Bravo, mi!

Ili možda grešim?

Tekst: Daniela Bakić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama