Ono je doba godine. Doba kad se svesno opredeliš na mazohizam.
Jer, kako drugo to nazvati?
Prvo, opredeliš se da provedeš neko vreme sa decom na odmoru. A zašto to po meni nije odmor, već iscrpljujuće putovanje, već sam pisala.
Stoga, prvo psihička priprema.
Nećeš odmarati, ustajaćeš u cik zore, lećićeš kad ne želiš, ceo dan nećeš sesti jer deca nemaju mira (a i mogu doći na ideju da hoće da zarivaju glavu u vodu da bi je lizali i pili), sunce tuče, jedeš sa nogu jer oni nemaju mira da sačekaju…
Imate sliku u glavi, zar ne?
A onda ide pakovanje.
Prvo, jel’te, idu deca.
Spakuješ ih za sve prilike i neprilike, pa još po nešto dodatno (za svaki slučaj).
Pa onda sve one porodične stvari, tipa lekovi, gume za plivanje, kantice za pesak i fen.
I onda kreneš da sortiraš svoje.
Ok, tu je ona suknja divnih boja za leto, što sam je čuvala unazad par godina.
Doduše, više je ne mogu obući, tu je malo salca oko stomaka.
Pa ona otpada.
Ustvari, ne vidim šta od tih kulturnijih stvari mogu obući.
Jedino da ponesem sve one indi haljine što pokrivaju sve živo (i prelivajuće).
Možda su doduše više za plažu no večeru, al nemojmo se zavarati. Kakva crna kulturna večera u restoranu?
Koliko mi i realno treba majica?
Mada tu nije modiranje u pitanju, više koliko ću biti isflekana od dece.
Dobro, bar 10 komada ću spakovati.
Obuća? Hm, tu su ove divne sandale. Hm, deca, pesak, nekoliko desetina priručne opreme za plažu, kolica koja guram… Uzeću one ravne.
E, da. Sad stupa ona teška stvar na red.
Kupovina kupaćeg kostima za mamu.
Odlažem danima jer nikako da nađem lufta da obavim kupovinu bez dece.
I na kraju onako čoporativno idemo dan pred put.
Šetam po radnji u nekoj suludoj nadi da ću naći nešto odgovarajuće.
Pa onda treba sve to isprobati.
Jer posle 4 trudnoće, desna strana poprsja i leva se ne podudaraju.
Pa obično gornji deo ili sjajno pristaje jednoj ili drugoj dojci. Obe se ne daju uklopiti.
A dok onako očajavaš u kabini za presvlačenje, sve vreme pokušavajući da ne gledaš ono gore spomenuto salce na stomaku, stalno jedna mala glava proviruje kroz zavesu i pita kad ću završiti.
Stoga, neizmerna sreća što u prvoj radnji uspevam da nađem jedan koji pristaje svim delovima tela.
E sad, nije pristojno da kupaći oblačim a da nisam upristojila noge.
Mi, mediteransko-brđansko-majmunski tip, definitivno treba da upristojimo noge. I ruke. A nekad i druge delove tela.
Stoga, mazohizam dostiže svoj vrhunac, vreme je za depilaciju.
Jer šta je drugo no dobrovoljno ići da trpiš bol, već mazohizam?
A kako je vreme plaži, skida se se sve što misliš (i ne misliš).
I boli koliko možeš i ne možeš da zamisliš.
Al’ dajem sve od sebe i mantram kako sam na plaži, čuje se šum talasa, i tišina (bez dečije cike) i lebdim u prostoru.
Sve dok kozmetičarka ne povuče sledeću traku i vrati me u stvarnost.
I još jednom se svečano zaklinjem u sebi da ću krenuti konačno da vežbam i zategnem ove noge od celulita, pa sledeći put neće boleti.
(Mada znam unapred da će me to proći čim izađem iz salona.)
I na kraju, završi čin. Nokti.
Ne moram biti zarozana mama četvoro dece, mogu ja i da se sredim.
Kako me nakit, šminka, ešarpe i slično gnjavi i smeta, moram nešto da nosim na plaži, jel da?
Pa stoga odoh da nabacim neku letnju boju. Koja će doduše doći do izražaja kada (ako) nabacim malo boje, jer ovako bela baš nije nešto.
Naravno, ako izdrži na noktima dok nabacim nešto boje.
A to me podseti. Zapisnik sebi – prvo sebe namaži pre plaže, a onda decu.
Jer će inače, kao i svaki put, biti zanimljivo kad se uveče vratimo sa plaže.
Neki od nas rak crveni. Hvala Bogu, ne deca.
Na žalost.