Ернесто Сабато: Треба приморати ученика да поставља себи питања

Ернесто Сабато: Учити да се чудиш

Људско биће учи у оној мери у којој учествује у откривању и изумевању. Мора имати слободу мишљења, да би могао грешити, исправљати се, да би искушавао методе и путеве, истраживао. Иначе ћемо, у најбољем случају, створити ерудите, а у најгорем, књишке мољце и папагаје који понављају овештале текстове. Књига је једна величанствена помоћ, ако се не претвори у сметњу. Да се Галилеј ограничио на то да понавља Аристотелове текстове (као једно од оне деце коју учитељи сматрају „добрим ђацима“), не би утврдио да се учитељ преварио по питању падања тела. И то што кажем за књиге такође важи и за учитеља, што је добро ако није препрека; изгледа као шала, али је то једна од најчешћих невоља.

У етимолошком смислу, едуцаре, образовати, значи развијати, водити према споља оно што је још у заметку, остварити оно што само потенцијално постоји. Тај посао бабице учитељ веома ретко постиже, и можда је средиште свих зала сваког образовног система.

Платон запањује као извор филозофије, односно знања. И зато би морао бити основа сваког образовања. Изгледа да запањеност не треба подстицати, сама се јавља пред непознатим. А шта је мање познато од васељене, од стварности, за некога ко тек почиње? Ма како парадоксално изгледало, није тако, и готово би се могло тврдити да је лакше запањити развијен или надмоћан неголи непоуздан дух. Обична особа полако губи првобитну способност какву има дете, јер је отупела од општих места, све док не престане да примећује како човек са две главе није ништа фантастичнији од човека са само једном. Поново се дивити једноглавости, или се изненадити што људи немају четири ноге, захтева неку врсту поновног учења чуђењу.

Било да се дете полако учи тој способности, било да је мали број особа има у високом степену, извесно је да се ништа важно не може предавати ако претходно не постоји способност да се изазове чуђење. Живимо окружени тајном; живимо висећи између оног двоструког бескраја који је застрашивао Паскала: све је фантастично, па и невероватно, а ипак се обичан човек ретко чуди, медиокритетизован понављачким образовањем, здравим разумом, а сада још и телевизијом. Ни деца се више не чуде када виде човека како хода по Месецу, иако физичар зна да је то потпуно неуобичајено и безмало чудесно. Зашто би се говорило о другим чудима: постоји ли машина којом пишем? Зашто сањамо? Како се сећамо прошлих догађаја и где се они чувају? Да ли је дневни свет стварнији од света из кошмара?

Треба приморати ученика да поставља себи питања. Треба га научити да зна да не зна, и да углавном не знамо, да бисмо га припремили не само за истраживање и науку, него и за знање и мудрост, јер, по Шелеру, образован човек је неко ко зна да не зна, човек оне старе и племените доцта игнорантиа, човек који предосећа да је стварност бескрајно пространија и тајанственија него оно чиме је наша наука овладала. Када се ђак једном нађе у таквом духовном расположењу, остало долази малтене само по себи, јер отуда потичу питања и учи се само оно што нам је животно потребно. Ту је наново потребан мајеутски рад учитеља, који не сме предавати филозофију него, како је говорио Кант, подучавати филозофирању. Јер знање и култура су истовремено традиција и обнова, тако да у једном тренутку ученик може да се претвори у обновитеља; тренутак у којем ће истински велик учитељ морати да покаже своје врхунске квалитете, прихватајући стваралачку клицу која се тако често јавља у младалачким умовима, не само зато што су свежији, него и зато што су одважнији. Не знам које је професоре имао Галилеј у време када му је пало на ум да се успентра на торањ да одозго баци два камена, а заједно са њима и Аристотелову теорију; ако су били лоши, зацело су се наљутили због таквог злочина; ако су били прави учитељи, вероватно су се обрадовали тој светој побуни, Јер на супротном крају од демагошког професора који деци повлађује, налази се глупи, ауторитарни професор који сматра да је знање заувек окамењено, непокретно, увек једнако само себи. То је професор који види у ученику потенцијалног непријатеља, а не сина кога мора волети; онај који заводи злокобну гвоздену дисциплину, често да би прикрио сопствено незнање и слабости; онај који само служи за фабриковање папагаја и бубалица, који кажњава уместо да образује и ослобађа; онај који означава као „доброг ђака“ оног осредњег који се придржава његових прописа и лепо се понаша. То је тип професора који је коначно пронашао обећану земљу у тоталитарним земљама, у којима су знање и култура замењени идеологијом.

Из: Појединац и Универзум, Изабрани есеји, Градац, Чачак, 2005.

Извор: filozofskim.blogspot.com