Последњих годину дана у медијима се више него икад говори о деци – највише о деци виновницима насиља, а далеко мање о деци која насиље трпе. Када се догоди инцидент у ком насиље врши дете према другом детету, то и даље третирамо, врло често, као „дечју игру“, „дечја посла“, „пубертет“, „то морају да прођу“. А када се чак и далеко мањи степен насиља догоди у смеру од ученика према наставнику/родитељу, ту се црвене лампице већ увелико пале. А заправо је требало да се упале много раније. Баш тамо где смо сматрали да је све то само „дечја игра“.
О овој теми, на врло специфичан начин, за наш портал је писала Јелена Тасић, филозоф и писац. Њена прича Шестица, којој смо ми дали наслов „Први пут сам пљувао крв са петнаест година. Мама није ни знала за то“ привукла је заиста велику пажњу, јер иако је плод маште, одише реалношћу и подсећа нас да су такви јунци, попут овог из њене приче, свуда око нас. И да, ако се претварамо да то није наша ствар, онда доприносимо томе да свет за ту децу наставља да буде страшно место.
И управо о томе разговарамо са Јеленом.
Да ли смо ми, генерално, емпатично друштво? Сведоци смо многих ситуација у којима су деца етикетирана као насилна (јер су, руку на срце, испољила насиље), али делује као да су ретки они које занима узрок таквог понашања? Значи ли то да, као друштво, морамо још много да учимо?
Нажалост, миљама смо далеко од емпатичног друштва. Као друштво смо склони да не видимо. Не видимо децу без родитеља, не видимо сиромаштво, не видимо глад… Емпатија је нешто што се изгубило последњих година, а моје скромно мишљење јесте да нам је потребна да преживимо подједнако као вода и ваздух. Да бисмо је вратили потребно је да на томе сви радимо, сваки појединац, и да показујемо пример онима који уче од нас.
Етикете се олако дају. Нарочито у школском окружењу. Шта год да урадите или не урадите добићете неку етикету која ће даље одређивати ваш животни правац. Колико су деца спремна да се носе са тим бременом? Не довољно, рекла бих. Уколико једном неко дете етикетирате као насилно, можете проузроковати посрамљивање или бунт. Дугорочно, ниједан правац није добар.
Суштински проблем је у томе што се узроком не баве они који би требало тиме да се баве. Овде конкретно мислим на школски тим (учитеље, наставнике, психологе, педагоге, директоре…) који би требало да ради свој посао, чак и онда када породица закаже. Тако да бих што се учења тиче, прво нагласила да треба да се научимо одговорности па онда да идемо даље, корак по корак.
Написали сте текст који је пре неколико месеци изазвао много пажње, а тиче се управо тога колико су деца са сложеним породичним ситуацијама невидљива, све док се не деси неки проблем. Зашто је то тако?
“Гледај своја посла”, тако су нас учили генерацијама уназад. Држимо се по страни док нас нико не дира. Опет се враћамо на питање емпатије. Ако другога ударе, да ли нас заболи? Очигледно да не.
Аутор сте и књиге “Зовем се Вера”. Шта нам Вера поручује и како је ова књига настала?
Књига “Зовем се Вера” је спој посредних и непосредних искустава која су се сакупљала у мени годинама. Све оно што сам око себе гледала и слушала испливало је на папир и формирало књигу.
Вера представља све оне људе који су невидљиви за систем. Оне људе који се не уклапају у шаблоне на које смо навикли и због тога су маргинализовани. Лакше нам је да се претварамо да нешто не постоји, него да се запитамо да ли смо сами криви за судбину људи око нас.
Девојчица Вера може да нас научи да живимо другачије. Да не окрећемо главу проблемима, већ да проналазимо креативна решења. Вера не окреће главу никоме и ничему. Учи нас да поштујемо различитост и да живимо са њом, а не поред ње као што је то сада случај.
Чућемо пречесто данас како је деци исувише дозвољено и како имају много више него што смо имали ми. Мисли се, наравно, на неке слободе у понашању, али пре свега на материјална добра. Али шта је то што деци данас недостаје, а нама промиче да то приметимо?
Права детета су настала из добре намере, али су некако сви заборавили да деци објасне да где год постоје права постоје и обавезе. Не можете да бацате смеће где стигнете и да очекујете да вам буде чисто. Такође, права су једнака за све. Не смете угрозити моја права позивајући се на своја. То су неке “ситнице” које им нису предочене, а због којих се понашају овако како се понашају.
Материјална добра су посебна прича која не може да стане у један пасус. Али укратко… Замислите да верујете у то да вашем детету не треба мобилни телефон док не заврши основну школу. То се не уклапа се у ваш систем вредности. Али онда ваше дете дође у школу и бива одбачено јер нема нешто што сви други имају и што се некако подразумева. Да ли ћете погазити свој систем вредности или ћете допустити да ваше дете буде искључено. Велика дилема, ако мене питате…
Деци данас највише недостају родитељи. Делује ми да се родитељи повлаче из страха да не изгубе дете ако му се супротставе, али онда некако допуштају околини да преузме улогу родитеља и заправо сами доводе до тога да губе децу, јер им постају непотребни. Родитељ треба да буде управо то, родитељ, а не пријатељ деци и то онај пријатељ који вам неће рећи да вам та хаљина не стоји баш толико лепо колико ви мислите.