Први пут сам пљувао крв са петнаест година. Нисам желео да будем део екипе насилника, па сам завршио на другој страни. Нисам правио биг дил од тога. Једноставно сам се помирио с тим да је четвртком после школе мој ред да добијем батине. Помириш се с тим као што се помириш са тим да је небо плаво.
Могао сам то да избегнем уласком у екипу. Није то тешко. Довољно је да им се као дивиш, величаш их, „пуниш им уши“ оним што желе да чују. Пљуцнеш помало на оне који нису део екипе. Бациш неку увреду онако у пролазу. Тек толико да ти испаднеш кул, а том неком уништиш дан. Нисам могао то да урадим. Мој живот је већ довољно лош, могу да примим још неки ударац, нема потребе да и други живе ус*ан живот.
Мама није ни знала за то. Чак и да сам јој рекао нисам био сигуран колико би је занимало. Тих дана је више волела ракију него мене. Виљамовку. Запамтио сам јер ме је сваки дан подсећала на то да треба да је купим. Чак и четвртком. Није видела крв која ми цури низ лице, видела је празну флашу виљамовке. Не кривим је. То је била њена бол.
Био је понедељак када ми је пришао неко из екипе и тражио ми паре. Рекао сам да немам, а имао сам довољно за виљамовку. Истресли су ми џепове и нашли новчаницу. Наљутили су се што сам слагао. Викали су да то није морално. Један је добацио да једна од божјих заповести каже: „Не лажи”. Силеџија који се позива на божје заповести. Правио сам се да их не чујем. То их је разбеснело још више. Један од њих је отворио прозор док ме је други гурао. „Полети, спајдермене!”, последње је што сам чуо пре него што сам излетео кроз прозор.
*
Некада смо свако вече играли друштвене игре. Тата и ја смо волели ризико, а мама монопол. Није волела да губи, а ризико јој баш баш није ишао. Паметна је мама и пуно ствари јој је полазило за руком, само ризико није био једна од њих.
Она је обожавала друштвене игре. Чак и када нам није било до игре, она би поставила монопол на тепих и рекла: „Хајде, момци, нећете ваљда предати игру без покушаја”. Наравно да бисмо јој се након те реченице беспоговорно прикључили. Углавном смо губили, али макар смо покушали. Тата и ја смо се баш забављали док играмо. Присећали смо се старих анегдота. Смишљали смо нове. Мама је за то време правила тактике како би постала главни монополиста. Сад више нисам сигуран да ли је мама имала добре тактике или смо тата и ја били незаинтересовани за игру. Мама је говорила да друштвене игре зближавају људе, због чега се и зову друштвене. Тата и ја их нисмо доживљавали на тај начин, али смо знали да је то нешто што је њој важно, а желели смо да буде срећна. Можда смо је подсвесно и пуштали да победи.
Не знам шта се после десило тати, али као да одједном више није желео да мама буде срећна. Долазио је све касније са посла. Увек би имао неки изговор, деловало је као да се није ни трудио довољно. Чак је и мама једног дана рекла: „Па добро, да ли се сви судари у овом граду десе баш у твојој траци?!” „Заиста, тата? Увек прича о судару. Заиста?” Али тата се није превише потресао. Наставио је са изговорима који не приличе ни основцу нижег разреда. После неког времена то више нисам могао ни да слушам. Баш је било јадно да се матор човек тако бламира. Не знам да ли је било јадније то што је он изговарао толико провидне лажи, или што је мама у њих веровала. Можда је само бирала да верује. Можда је и брак за њу био игра из које је желела да изађе као победник. Шта је уопште брак? Можда и јесте само игра коју људи преозбиљно схвате.
Свакако то није била моја игра. И није било моје да се мешам…
Није тата само касно долазио са посла. Време које је проводио са нама није било бог зна како испуњено. Већину времена би провео на телефону. Смешкао се. Када би га мама нешто питала, нагло би се уозбиљио. Нисмо више играли друштвене игре. То ми је био знак да више нисмо друштвени. „Друштвене игре зближавају људе”, говорила је мама. Али сада ми је деловало као да она и тата не желе више да буду близу једно другоме. Покушавао сам да повратим наше вечери друштвених игара. Али ниједно од њих није било заинтересовано. Помислио сам да нам је можда само доста монопола. Предложио сам да променимо игру. Набавио сам клуедо. Можда је дошло време да решимо нашу породичну мистерију. Нису разумели шта сам хтео да им поручим. Нисам тражио кривца, само сам желео да решимо проблем. Заједно, као породица. Мислили су да тражим кривца. И на крају, кривац сам испао ја.
Тата је наставио да се касно враћа кући, све док једном уопште није дошао. Од тог дана, мама више није била иста. Као да је одсутна већи део времена. Али мама није била одсутна онако као што је тата био. Мама није била на телефону и није се смешкала. Заправо, више се уопште није смешкала… А тату више никад нисмо ни чули ни видели.
Покупио је све своје ствари. Остала му је само тексас јакна коју сам позајмио за свирку претходног викенда. Срећом нисам је вратио у њихов ормар, па није ни приметио да је још увек код мене. Тако сам преко ноћи остао сам са мамом и тексас јакном. А мама… Мама је само физички била присутна у мом животу. Тек сам тад схватио да мама заиста није умела да губи.
После неког времена, када сам се вратио из школе, мама је коначно устала и била је веселија. Није била одсутна. То звучи као нешто што се лако постиже, али ни најмање није било лако. Мислио сам да је коначно успела да преброди бол и да настави са животом. И јесте, наставила је, само се такав њен живот мени није свидео.
Желео сам да променим правила игре. Да супротставим преостала два играча: маму и себе. Ми смо и даље били у игри. Није желела да разговара. Рекла је да нема времена. Време… Шта је уопште време? Ко одређује ко га има, а ко нема? Ко одређује ко на шта треба да троши своје време? А шта је с мојим временом? Хајде да разговарамо о томе. Да ли ја имам времена да гледам одсутну маму? Шта је с мојим временом? Да ли се ико до сада запитао шта је са мојим временом? Да ли је тату занимало моје време када је одлазио? Вероватно је и он тада схватио да нема времена…
Рекао сам мами да је не препознајем више. Одговорила ми је да она мене препознаје, да сам исти отац и да ћу једног дана и ја отићи баш онако како је и он отишао.
Била је тужна, а ја то нисам могао да променим.
Пролазили су месеци. Ако мене питате, изгледало је као да су узалуд пролазили. Нисмо се радовали. Ма нисмо чак ни разговарали. Пролазили су понедељци, уторци, среде… Није било промена. Као да је све паузирано. Не, као да смо ми паузирани, а живот је наставио да се живи без нас. Све обавезе су нас чекале. Али ми нисмо били спремни за њих.
Каснио сам у школу, свакога дана све више. Нисам наређао само изостанке. Јединице су падале као зреле јабуке. Није ме било брига… Разредни ми је редовно претио да ће позвати моје родитеље на разговор. Хах, моје родитеље… Кога тачно? Тату којег нисам видео месецима. Не знам где је, ни да ли је уопште жив. Не знам с ким је, нити да ли се и даље смешка када му стигне порука на вибер. Можда маму? Живим са њом, па је логичније да позове маму. Слободно, нека је позове. Неће чути телефон. Ни мобилни, ни фиксни. Неће чути ни звоно на вратима. У то сам уверен. Неће га чути. Знам то, јер сам једном док сам журио у школу заборавио кључ. Кад сам се вратио из школе, нисам могао да уђем у стан. Звонио сам. Звао сам маму на фиксни и мобилни. Чуо сам како звони с друге стране врата. Само нисам чуо маму. Уплашио сам се да јој се нешто десило. Лупао сам на врата. Рукама, ногама. Шутирао сам. Звонио, звао, лупао… Звонио, звао, лупао… Викао сам. Изашао је комшија да ме пита шта се дешава. Објаснио сам му. Позвао је полицију. Полиција је развалила врата. Упали су у стан. Мислио сам да се мами нешто десило. Био сам сигуран да се мами нешто десило. Надао сам се да се мами нешто десило. Али не, мама је чврсто спавала. Полицајац ју је пробудио када ју је полио чашом воде. Зато, разредни, можете слободно да зовете моју маму. Неће вас чути…
Од школских догађаја памтио сам само сачекуше после часова. И њих бих заборавио, али ране су болеле довољно да их памтим. Сачекуше су почеле након татиног одласка. То се некако прочуло и прозвали су ме „копиле”. Звучи као да сам пиле, али ово није било тепање. У почетку сам се смејао сваки пут кад би ме тако назвали јер бих помислио на то да ми силеџије тепају. И заиста је смешно кад погледате. Као пиле. А ниси пиле, него си копиле. Ко је уопште измислио такву реч. Одакле му идеја? Шта она уопште значи?
Нису волели кад се смејем, зато су почеле батине. У почетку пар шамара. И даље сам се смејао. Смејао сам се јер сам управо тако замишљао сусрет с татом. Пар шамара да дође себи. Пар шамара, јер нико не треба да оде без објашњења. Пар шамара, јер ми је оставио само тексас јакну и то грешком. Пар шамара, јер није ту онда када ми је потребан. Пар шамара, јер је знао колико мами значи победа, а он ју је натерао да изгуби…
И даље им није било смешно, па су се сачекуше наставиле. Све чешће и чешће…
Нисам био љут на маму. Желела је најбоље за нас. Желела је победу. Само није разумела да се живот састоји из победа и пораза. Потребно је некада изгубити. То нас не чини губитницима. Пораз нас чини спремнијим за наредни изазов који нам је живот припремио. Не можемо да будемо унапред припремљени за сваку ситуацију. Живот није монопол. Није нам позната табла по којој се крећемо. Немамо папир са правилима. Нису нам познати ни сви играчи. Имамо само коцкицу, али је не бацамо ми. Коцкица пада недалеко од нас и одређује нам животне околности. „Сви понекад губе, мама. Али изаћи ћемо и ми као победници. Добићемо шестицу. Можда не данас, можда не сутра, али некад морамо.“ Коцкица са шест страна. Звучи тако једноставно. Једноставно као друштвена игра. Али уме да се закомпликује. Баш као и у монополу, срећа може да се окрене. Само некад коцкица мора пуно пута да падне пре него што ти се посрећи.
*
Кажу да пред смрт видиш цео живот пред очима. Ја то нисам видео. Уместо слика живота, мени је пред очима била слика емисије са National Geographic-а где мачка пада са велике висине и дочекује се на шапе. Склупчао сам се и дочекао се на руке и ноге, као мачка. Само болније. „Није крај”, помислио сам, „пало је на шестицу”.
Аутор: Јелена Тасић, дипломирала филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а потом мастерирала предузетништво на УНЕСКО катедри Универзитета у Новом Саду. Ауторка је књиге Зовем се Вера у издању Талија издаваштва и збирке Оштри зуби у издању Пресинг издаваштва.