Poslednjih godinu dana u medijima se više nego ikad govori o deci – najviše o deci vinovnicima nasilja, a daleko manje o deci koja nasilje trpe. Kada se dogodi incident u kom nasilje vrši dete prema drugom detetu, to i dalje tretiramo, vrlo često, kao „dečju igru“, „dečja posla“, „pubertet“, „to moraju da prođu“. A kada se čak i daleko manji stepen nasilja dogodi u smeru od učenika prema nastavniku/roditelju, tu se crvene lampice već uveliko pale. A zapravo je trebalo da se upale mnogo ranije. Baš tamo gde smo smatrali da je sve to samo „dečja igra“.
O ovoj temi, na vrlo specifičan način, za naš portal je pisala Jelena Tasić, filozof i pisac. Njena priča Šestica, kojoj smo mi dali naslov „Prvi put sam pljuvao krv sa petnaest godina. Mama nije ni znala za to“ privukla je zaista veliku pažnju, jer iako je plod mašte, odiše realnošću i podseća nas da su takvi junci, poput ovog iz njene priče, svuda oko nas. I da, ako se pretvaramo da to nije naša stvar, onda doprinosimo tome da svet za tu decu nastavlja da bude strašno mesto.
I upravo o tome razgovaramo sa Jelenom.
Da li smo mi, generalno, empatično društvo? Svedoci smo mnogih situacija u kojima su deca etiketirana kao nasilna (jer su, ruku na srce, ispoljila nasilje), ali deluje kao da su retki oni koje zanima uzrok takvog ponašanja? Znači li to da, kao društvo, moramo još mnogo da učimo?
Nažalost, miljama smo daleko od empatičnog društva. Kao društvo smo skloni da ne vidimo. Ne vidimo decu bez roditelja, ne vidimo siromaštvo, ne vidimo glad… Empatija je nešto što se izgubilo poslednjih godina, a moje skromno mišljenje jeste da nam je potrebna da preživimo podjednako kao voda i vazduh. Da bismo je vratili potrebno je da na tome svi radimo, svaki pojedinac, i da pokazujemo primer onima koji uče od nas.
Etikete se olako daju. Naročito u školskom okruženju. Šta god da uradite ili ne uradite dobićete neku etiketu koja će dalje određivati vaš životni pravac. Koliko su deca spremna da se nose sa tim bremenom? Ne dovoljno, rekla bih. Ukoliko jednom neko dete etiketirate kao nasilno, možete prouzrokovati posramljivanje ili bunt. Dugoročno, nijedan pravac nije dobar.
Suštinski problem je u tome što se uzrokom ne bave oni koji bi trebalo time da se bave. Ovde konkretno mislim na školski tim (učitelje, nastavnike, psihologe, pedagoge, direktore…) koji bi trebalo da radi svoj posao, čak i onda kada porodica zakaže. Tako da bih što se učenja tiče, prvo naglasila da treba da se naučimo odgovornosti pa onda da idemo dalje, korak po korak.
Napisali ste tekst koji je pre nekoliko meseci izazvao mnogo pažnje, a tiče se upravo toga koliko su deca sa složenim porodičnim situacijama nevidljiva, sve dok se ne desi neki problem. Zašto je to tako?
“Gledaj svoja posla”, tako su nas učili generacijama unazad. Držimo se po strani dok nas niko ne dira. Opet se vraćamo na pitanje empatije. Ako drugoga udare, da li nas zaboli? Očigledno da ne.
Autor ste i knjige “Zovem se Vera”. Šta nam Vera poručuje i kako je ova knjiga nastala?
Knjiga “Zovem se Vera” je spoj posrednih i neposrednih iskustava koja su se sakupljala u meni godinama. Sve ono što sam oko sebe gledala i slušala isplivalo je na papir i formiralo knjigu.
Vera predstavlja sve one ljude koji su nevidljivi za sistem. One ljude koji se ne uklapaju u šablone na koje smo navikli i zbog toga su marginalizovani. Lakše nam je da se pretvaramo da nešto ne postoji, nego da se zapitamo da li smo sami krivi za sudbinu ljudi oko nas.
Devojčica Vera može da nas nauči da živimo drugačije. Da ne okrećemo glavu problemima, već da pronalazimo kreativna rešenja. Vera ne okreće glavu nikome i ničemu. Uči nas da poštujemo različitost i da živimo sa njom, a ne pored nje kao što je to sada slučaj.
Čućemo prečesto danas kako je deci isuviše dozvoljeno i kako imaju mnogo više nego što smo imali mi. Misli se, naravno, na neke slobode u ponašanju, ali pre svega na materijalna dobra. Ali šta je to što deci danas nedostaje, a nama promiče da to primetimo?
Prava deteta su nastala iz dobre namere, ali su nekako svi zaboravili da deci objasne da gde god postoje prava postoje i obaveze. Ne možete da bacate smeće gde stignete i da očekujete da vam bude čisto. Takođe, prava su jednaka za sve. Ne smete ugroziti moja prava pozivajući se na svoja. To su neke “sitnice” koje im nisu predočene, a zbog kojih se ponašaju ovako kako se ponašaju.
Materijalna dobra su posebna priča koja ne može da stane u jedan pasus. Ali ukratko… Zamislite da verujete u to da vašem detetu ne treba mobilni telefon dok ne završi osnovnu školu. To se ne uklapa se u vaš sistem vrednosti. Ali onda vaše dete dođe u školu i biva odbačeno jer nema nešto što svi drugi imaju i što se nekako podrazumeva. Da li ćete pogaziti svoj sistem vrednosti ili ćete dopustiti da vaše dete bude isključeno. Velika dilema, ako mene pitate…
Deci danas najviše nedostaju roditelji. Deluje mi da se roditelji povlače iz straha da ne izgube dete ako mu se suprotstave, ali onda nekako dopuštaju okolini da preuzme ulogu roditelja i zapravo sami dovode do toga da gube decu, jer im postaju nepotrebni. Roditelj treba da bude upravo to, roditelj, a ne prijatelj deci i to onaj prijatelj koji vam neće reći da vam ta haljina ne stoji baš toliko lepo koliko vi mislite.