Eto, skupilo se

22 januara, 2020

Stalno smo pod lupom, stručnjaci se upliću u majčinstvo.

Jesi helikopter, nisi helikopter. Jesi li ne daj bože previše brižna ili si možda hladna. Ako si prisutna – gušiš, ako si odsutna – katastrofa kakve će biti posledice.

Ako si majka domaćica, ne valja, ako imaš karijeru još gore, što si ih uopšte rađala.

Dakle, opšteprihvaćeno je da kad majka prdne to će se odraziti na detetovu budućnost ovako ili onako.

U toj postavci očevi su kao neki prolaznici, oni se bave “bitnim” stvarima i pomognu tu i tamo ali sve u svemu imaju sporednu ulogu spoljnih saradnika.

Pitam se, koliko stvarno ima šanse majka da utiče na svoje dete od dve, tri godine.

Zašto niko ne pominje helikopter babe na primer.

To su ako neko nije primetio one bake koje su prebacile svoj smisao života na unučiće, sve znaju bolje i imaju totalnu amneziju kada su njihove greške oko podizanja deteta u pitanju a naročito su zaboravile ono što je njima smetalo kad su imale mališane.

Ili tip prgavog dede, sa stavom, ma šta ćeš ti meni primenjivati te tvoje moderne metode, mi smo tako radili i biće tako.

Imamo podgrupu drvenih advokata.

To su oni što odgovaraju umesto deteta. Pitaš nešto dete, a ubacuju se sa strane, reci ti njoj da je dosadna mi ćemo to tako i tako.

Ili, pusti ga, nije mislio, nije hteo, ništa strašno, neće on više. Ponekad mi se desi da ne mogu da doprem uopšte do deteta od glasova sa strane, i dok ja objasnim da mi je bitno da čujem odgovor iz usta svog sina, sin je već uhvatio krivinu, trenutak je prošao.

O kako deca lepo koriste te trenutke da zbrišu i izvuku se.

Imamo one sa hitnom potrebom ugađanja.

-Eto, znam ja da ti to ne odobravaš ali morala sam da mu dam, pa mu ti uzmi.

Jeste evo baš sam planirala da idem iza tebe i otimam to štagod detetu iz ruke. Mislim, hvala ti.

Ili oni što shvataju lično kad je nešto zabranjeno. Dakle ako zabranim nešto detetu, to je zato što ga ne volim i zato što sam zla.

I koja je zapravo tu moja uloga?

Naravno uloga dosadne veštice koja sve ne da.

Ajde što meni to smeta ali vidim i posledice polako.

Kod nas, na primer, čim je Vuku dosadno ili sam mu nešto zabranila ima ko će da dotrči da ga teši.

On uopšte nema priliku da promisli o nečemu jer uvek doleti neko da mu ublaži muku.

Nema vreme da bude malo sam u sobi, da razmisli o situaciji, da uključi maštu, nema potrebe za tim jer uvek će neko da ga zabavi.

A ja baš mislim da je za decu dragoceno da deo dana budu sami i prepušteni sebi, da osmisle zabavu, utonu u dosadu pa se izvuku, da aktiviraju svoje resurse.

A ne da stalno budu zatrpani pažnjom, poklonima, slatkišima spolja.

I sve ja to pokušavam da objasnim, ali ne vredi.

Naravno, na kraju dana, majka ostaje sa poludivljim detetom da ispravlja posledice i da bude odgovorna što joj je dete ovakvo i onakvo.

I kaže, što sam nervozna, pa eto, skupilo mi se.

Izvor: Samo mame

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama