Сваки професор,
сваки декан,
сваки наставник,
сваки „случајни пролазник“,
сваки адвокат,
свако ко је у овако тешком моменту за цело друштво стао уз младе људе,
учинио је више од било ког одржаног предавања,
макар и врло занимљивог и потребног,
од било ког теста,
контролног задатка,
писменог,
отворених врата,
грдње,
похвале,
казне,
оцене…
Јер им је показао да исправе кичму.
Јер им је дао пример да претње, макар биле сасвим имплицитне,
а камоли оне друге,
немају снагу испред истине.
Јер није ћутао кад децу,
због које је ту где јесте,
вређају, туку и хапсе.
Јер може да их погледа у очи.
Јер су то млади људи, у чијој бити је правда и борба,
али им треба подршка,
да се не би питали да ли су луди и да ли је могуће да нико не види
да је њихова будућност у оваквом друштву – изгубљена.
Јер им је показао да није битно ко је на власти,
истина је једна.
Правда је једна.
Јер,
језива симболика чињенице
да су погинули у Новом Саду били у распону од
три
до
седамдесет седам година
говори
да смо у истој причи
СВИ
а не само нека генерација,
а не само неки људи,
које не познајемо
и које никад нећемо упознати.
Зато
велико
ХВАЛА
свакоме
ко је свој тренутни интерес,
у виду неких бенефиција,
посла,
мира у кући,
напредовања
или било чега што је за њега представљало мотив да ћути,
ставио у други план
и ко може да поносно погледа свој одраз у огледалу,
знајући да ради исправну ствар.
Ето
и тако се
ВАСПИТАВАЈУ
ТУЂА
ДЕЦА!
Ето, тако се васпитавају ТУЂА деца
