Eto, tako se vaspitavaju TUĐA deca

Svaki profesor,
svaki dekan,
svaki nastavnik,
svaki „slučajni prolaznik“,
svaki advokat,
svako ko je u ovako teškom momentu za celo društvo stao uz mlade ljude,
učinio je više od bilo kog održanog predavanja,
makar i vrlo zanimljivog i potrebnog,
od bilo kog testa,
kontrolnog zadatka,
pismenog,
otvorenih vrata,
grdnje,
pohvale,
kazne,
ocene…
Jer im je pokazao da isprave kičmu.
Jer im je dao primer da pretnje, makar bile sasvim implicitne,
a kamoli one druge,
nemaju snagu ispred istine.
Jer nije ćutao kad decu,
zbog koje je tu gde jeste,
vređaju, tuku i hapse.
Jer može da ih pogleda u oči.
Jer su to mladi ljudi, u čijoj biti je pravda i borba,
ali im treba podrška,
da se ne bi pitali da li su ludi i da li je moguće da niko ne vidi
da je njihova budućnost u ovakvom društvu – izgubljena.
Jer im je pokazao da nije bitno ko je na vlasti,
istina je jedna.
Pravda je jedna.
Jer,
jeziva simbolika činjenice
da su poginuli u Novom Sadu bili u rasponu od
tri
do
sedamdeset sedam godina
govori
da smo u istoj priči
SVI
a ne samo neka generacija,
a ne samo neki ljudi,
koje ne poznajemo
i koje nikad nećemo upoznati.
Zato
veliko
HVALA
svakome
ko je svoj trenutni interes,
u vidu nekih beneficija,
posla,
mira u kući,
napredovanja
ili bilo čega što je za njega predstavljalo motiv da ćuti,
stavio u drugi plan
i ko može da ponosno pogleda svoj odraz u ogledalu,
znajući da radi ispravnu stvar.
Eto
i tako se
VASPITAVAJU
TUĐA
DECA!