Одмах да кажем, знам шта следи након овог што ћу написати. И спреман сам да издржим напад једног дела колегиница и колега. Износим своје мишљење на које имам право и ту се прича завршава.
Читам често захтеве многих просветних радника, мојих колегиница и колега, који би мало-мало па да иду на посао онлајн, што ће рећи да седе код куће заваљени у фотеље, двоседе, а неки богами и у троседе, уз кафицу и цигарету, чај, грицкалице и колачиће и да тако заваљени, у пријатној атмосфери дома свог, образују и васпитавају децу.
Ако је овај даљински начин рада уопште имао неког смисла у почетку, када се није знало шта нас је и откуд напало, сада ми се чини да је то свакодневно инсистирање од стране једног дела просветних радника да се што пре уведе онлајн рад много више резултат жеље да се непосредан рад у учионици замени радом у много комфорнијим условима сопственог дома, него истинске бриге за здравље. Некако је лакше, пријатније, мање стресно, зар не?
Евидентно је да је жал за тим начином рада просто несносан ових дана, сврби до неиздржа и неки једва чекају да се то понови под паролом “живео распуст усред школске године”. Да се уопште овде не расправљамо и не лажемо: знамо сви врло добро на шта је личио рад на даљину, о томе нећемо. О томе како деца доживљавају онлајн рад, поготово нећемо, јер деца у овом тексту нису у фокусу.
Сви просветни радници се куну у то како су им деца најважнија на свету, тврде да раде овај посао искључиво и једино из љубави према деци, да су стопроцентно посвећени само деци и да све подређују интересима деце. Па, не бих рекао да је баш тако, бар не код свих просветних радника. Да је тако, не би било оволиког залагања за рад на даљину, без иједног ваљаног разлога за таквим радом. Томе свакако доприноси држава која просвету стално држи на тој безвезној, бескрајно нелогичној комбинаторици у начинима реализације наставе. Час ћемо комбиновано, час онлајн, час ћемо сви у школу, час нећемо, час ће у школу само нижи разреди, а виши ће се делити на пола, па часови преко канала и платформи РТС-а и остала чуда и чудеса. О овим дводневним, тродневним „спајањима“ празника са викендима и вештачко прављење мини-распуста наставницима и ђацима усред школске године кад им време није, нећу ни да причам. Они служе једино као аргумент више народу у причи о просветарима као пословичним нерадницима којима, не да не треба повећати плате, већ треба смањити и ово што имају.
Пада ми на памет, рецимо, шта би било када би по истој аналогији полиција (која такође у опису свог посла мора дневно да контактира велики број људи) радила онлајн. Седи полицајац код куће у својој фотељи и лови виртуелно криминалце, издаје пасоше и личне карте, регулише саобраћај, врши увиде и остало. И то све због тога што је петоро колега добило вирус. Па онда, рецимо, судије и суткиње раде онлајн (да не описујем сада овде њихове разне претресе, суђења, саслушања и остало). А лекари, највећи хероји овога времена? Замислимо њихов рад на даљину.
Испада да нико из осталих друштвених слојева, професионалних категорија и поткатегорија није толико здравствено угрожен као просветни радници. Али, реално најснажнији допринос овом циркусу даје несебично и такозвани кризни штаб који је одавно престао да буде оно што је требало да буде и претворио се у циркус Летећих Шпагети Монструма.
Дакле, да резимирамо: ко овде највише губи? По мени, они за које тврдимо да су нам најбитнији у животу. Деца. Ево, већ трећа година како учимо децу како не треба да се ради у животу. И то је једино чему их учимо. Остало нису успели да савладају, из оправданих разлога, наравно.
Надокнадићемо тих неколико дана распуста, је л‘ да? Који ће то бити по реду ове године, мислим овај Сретењски распуст? А после њега ћемо још интензивније наставити са захтевима за рад од куће, па ако упали – супер. И тако до јуна. До јуна ће ваљда проћи свима вирус, а онда иде лето, велики распуст. Велики одмор, сунце, лето, море, а све то џумле и те како уништава омикрон, делту, алфу, бету (сада, чујем, чувени др Кон полако најављује нову, скроз непознату модификацију омикрона, његову унапређену верзију, ткзв. стелт-омикрон).
Сви ови сојеви проистекли из оног правируса изашлог из шишмиша којег је појео тамо неки несрећни Кинез давно, пре скоро 3 године, такође ће ићи на двомесечну паузу, распуст, одмор, какогод, негде до септембра. А онда, ево њих са новим именима поново међу нас, просветне раднике и ученике. Докле тако, сам Бог зна, а кад смо ми у питању, мислим да ни Бог не зна.
Да, можда ћемо драге колеге ми надокнадити тих неколико дана или недеља (више није ни важно) непланираних распуста. Али, нећемо надокнадити изгубљене животе деце чија ће основна школа протећи у знаку ковида у разним варијантама. Највећи део њих завршиће осми разред са знањем на нивоу репродукције, уз минималну примену, мислим на одличне и врлодобре ученике, а мањи део завршиће успешно своју основну школу са добрим (ретко довољним) успехом и знањем која нису ни на нивоу препознавања. Критичко расуђивање, логичко повезивање чињеница и појмова, самостално закључивање, решавање проблема на нивоу стваралачког мишљења? (ово није моја памет, ово је извод из Правилника о оцењивању). Ово беху некада одлични ученици. Толико о томе колико нама деца, ученици значе.
И завршићу са овим: прележао сам несрећу звану ковид, али и даље чврсто заступам став да је непосредан рад са ученицима у школи сасвим прихватљив и да је сумануто увођење онлајн наставе у школе. А некада, некада давно, када није било ковида, ишли у школу и ђаци и наставници са све прехладама, гриповима, температурама, са кашљем или без кашља, удисали исти ваздух, исте вирусе, грлили се, љубили се, поздрављали се, делили храну (по систему “дај један гриз”, у средњим школама било и оног “дај један дим“)… Нису се одељења делила, није било рада на даљину, нико никога није животно угрожавао. Знало се када су распусти и колико дуго трају. Било некад на Дивљем Западу. Сада смо цивилизација и жао ми је што наша деца, деца наше деце и надаље, по свој прилици неће осетити ништа од тог Дивљег Запада.
И све то, помало, и уз помоћ нас, просветних радника. Жао ми је, ако се неке колеге и колегинице нађу увређеним због оваквог мог става (за многе је он вероватно скроз ишчашен), али чињеница је да такозвану онлајн наставу не доживљавају само ученици као распуст, има и међу просветним радницима оних који наставу на даљину доживљавају на идентичан начин као и многи ученици.
Ја рекох своје.
Аутор: Небојша Алексић, професор немачког језика