Студенти су победили. Еуфорија се полако смирује. Надамо се новој стварности, остварењу онога за шта смо се борили претходних неколико година. А ја се надам још нечему. Надам се да је за моју генерацију ово био последњи пут да преживљавамо у паници знајући да газимо по ивици ножа. Јер било их је превише. Током инфлације смо заспивали надајући се да ћемо имати довољно за преживљавање наредних неколико дана. Током ратова смо стрепели од мрака по коме су ловили са позивима за ратиште. Пред бомбардовање смо у грозници пратили вести са свих страна, паковали најнужније, смишљали одступницу.
У октобру 2000. стајали по улицама са зебњом, пред кордонима, свесни да сила не пита. Превише је то за један живот. Треба нам мир.
У почетку ове борбе смо оптужени за наивност јер ко је луд да верује деци. У нашем друштву се поштује старешина.
Оптужени смо за умишљај јер искоришћавамо децу. У нашем друштву се деца држе за бесловесну гомилу, деца немају лични став, све што кажу и ураде, продукт је манипулације.
Оптужени смо за рушење јер се у нашем друштву супротно мишљење доживљава као атак на личност.
Оптужени смо за надменост јер се код нас позивање на струку и образовање почело тумачити као фашизам. Свако наше лице је добило наличје. Свака иницијатива је проглашена за издају. Свако мишљење је сасечено. Стварност се изобличила у мржњу и подозрење, претњу, страх за елементарно.
Студенти су понудили наду и радост. Било је довољно отићи на један скуп и осетити енергију, вратити се кући и бити спреман да се носиш са насилу озбиљним који те понижавају и воде у ноћ. Зато смо поверовали. Од почетка. А онда били све чвршћи у ставу да идемо правим путем. Јер је сваки нови корак то уверење пунио новом снагом.
Студенти су показали дисциплину и доследно поштовање усвојених правила, демократичност у доношењу одлука. Подредили су лична имена колективу. Иступали као МИ. Опстали су упркос паланачком духу окружења које чачка између редова и упозорава на свемоћ тајних служби. Деловали су стамено и кад се видело да пукотине постоје, напуштали реку муља која се ваљала около, настављали даље показујући да знају оно што ми старији никада нисмо научили. Животно нисмо научили. Држали смо се теорије, цитирали правила демократије очекујући да буду примењена само онда када то нама одговара, викали у име једнакости, а тражили човека који зна човека, бежали у мехуре јер нам је испод части било да прљамо руке политиком. Деца су нам окренула огледало. Показала да се од теорије не живи. Својим деловањем су нас постидели јер смо их лагали предајући им за катедром оно што у стварности нисмо били спремни да живимо.
Деца су остварила реафирмацију знања. Више од две деценије ово друштво тоне у обесмишљавање и понижавање образовања. Нема појма шта ће са школом. По кућама и блоговима псује учитеље. Кадрове бира по послушности и дебљини новчаника. За ручком набраја успешне и богате који су били лоши ђаци. Пакује кофере талентованима. Виче по мрежама да иду ако им овде не ваља. А онда за све окриве децу која неће да уче, која су незаинтересована и лења, која не виде све добробити школског система, која су насилна, обесна, вечито испред екрана. У себи кривицу не запазе.
Иста та деца, само она оптужена за општедруштвено немање срца, става и визије, устала су, почела да чисте загађени простор око себе, да одвајају лаж по лаж, да разгрћу право од неправог, дајући себе у матицу која ће на чело довести људе од струке. Јавно су истицали како за све недоумице питају онога који зна. Најавили су листу образованих. Показали да сасвим добро разликују знање и звање. Поверовали смо им. Показало се да смо их добро учили. Видели смо у њима остварење онога што сами нисмо успели да изведемо.
Млади су нам показали шта значи упорност. Две године су истрајавали у борби за почетни циљ. Много је таквих борби било кроз историју. Опстале су само оне праведничке јер добро не побеђује само у бајкама. Оно мора доћи.
Ми смо народ револуције. Добијамо битке, али после не знамо шта ћемо са њима. Крећемо, али нас дужина пута помете, па се посвађамо и разиђемо јер заборавимо на циљ. Не знамо да трајемо. Деца су нас и у томе надмашила. Кад је народ клонуо духом, позвали су на још једну Славију. Кад су им забранили телевизије, сале по домовима културе, чак и кафане, напунили су улице. Шетали да их виде. Европа их није чула. Довезли су се до ње бициклом. Рекли им да нису родољуби. Они извадили заставе. Сетили се да је коло део националне културне баштине. Увели у њега и оне који га у животу нису заиграли, који су га препотентно презирали, здружили, изједначили, навели све очи да гледају јединствено и не губе фокус, не деле се, не осврћу тражећи вођу, већ верују у сопствене руке и људе око себе.
За ове две године смо се наслушали и нагледали разних сматрача који су нас убеђивали да је покрет младих утопија. Нема никог ко се није бар једном поколебао и посумњао јер смо наследници толиких идеја које су нас у практичном остварењу учиниле магарцима. Ни стрпљење нам није јача страна. Све најаве студентског покрета смо разматрали споља и изнутра тражећи пукотину и разлог да одустанемо. Смејали смо се неким невештим објашњењима, саплитању у конверзацији, шапутали по ћошковима. Једино нисмо смели престати да се надамо. Јер, иза нас је стајао мрак. Морали смо да верујемо.
Студенти су у наш свет вратили духовитост, ону фину духовитост, васпитану образовањем и умешношћу да се на увреду не упецаш, да је прескочиш, затвориш јој уста и оставиш јој пар дана да разуме шта си хтео рећи. Јер, свађа је полигон за простаклук. Духовитост доказ да си паметнији. Гледали смо транспаренте по протестима и клипове по мрежама. Смејали се, некад горко, некад од срца, били поносни када смо у њима препознавали лекције из учионице, сећали се како нисмо веровали да је од тих лекција ико ишта запамтио. Храбрило нас је уверење да је смех најјаче оружје, смелост да се пред силом не савијеш, већ јој покажеш колико умеш.
Веровали смо и дошли до победе. Она је само прва карика у низу. Следи време великог рада и одговорности. На нама је да покажемо јесмо ли нешто научили. Јесмо ли схватили да нам није потребан вођа, већ јасна свест да сви појединачно доприносимо, чинимо свој свет бољим, држимо очи отворене, не ћутимо ради мира у кући и личног комодитета јер ће неко други решити, а нас се не тиче, чистимо парк једнако као и своју кућу, поштујемо другачије, и мишљење, и опредељење, подржавамо праведност ма колико то било тешко, схватамо да је наше право ограничено правима других, одбијемо дупле аршине, почнемо ствари називати правим именом избегавајући еуфемизме који аболирају крађу и простаклук? Само на овај начин ћемо изаћи из чабра у који смо потонули и у кога нас нико није гурнуо. Сами смо криви. Сада треба учити.